Sara Pener: O ženama, moći i magiji

San svakog pisca je da živi od pisanja, da tokom radnog vremena na regularnom poslu napiše knjigu, pošalje je agentima i – bum! – pre nego što trepne, ona se nađe na listi bestselera Njujork tajmsa i svi samo o njoj pričaju.

To se upravo dogodilo Sari Pener, autorki romana „Mala prodavnica otrova“ i našoj današnjoj sagovornici.

Ne tako davno ona se svakog dana budila u pet ujutru, palila sveću i bacala se na pisanje „veštičavom“ romanu čija se radnja odvija oko apotekarske radnje u kojoj žene mogu da pronađu način kako da se ratosiljaju muškaraca koji su ih izdali. Danas se bavi isključivo pisanjem i oduševljena je činjenicom da svoj svet mašte može da podeli sa svima.

Recite nam nešto o tome kako ste postali spisateljica.

Relativno sam nova u tome i ovo je moj debitantski roman. U potpunosti je prevazišao moja očekivanja. Ima mnogo pisaca koji će reći da su napisali četiri, pet ili šest knjiga pre nego što su konačno uspeli da privuku pažnju publike.

Napisala sam jedan rukopis pre nekih pet ili šest godina, koji nikada nije predat agentu i nikada nije objavljen. Tek sam učila kako da ispričam priču i kako da struktuiram knjigu. Ali činjenica da je „Mala prodavnica otrova“, koja je tek drugi roman na kome sam radila, nekako zainteresovala sve žive, počevši od agenta, prvog čoveka u vašem timu koga je neophodno obezbediti, zaista me je iznenadila. A zatim je, pošto smo rukopis predali različitim izdavačima, usledila ogromna podrška. To mi je još uvek sasvim novo. Osećam veliku zahvalnost i sreću.

Kako ste počeli?

Nemam nikakvog iskustva sa pisanjem. Završila sam finansije na Univerzitetu Kanzas 2008. godine. Tako da sam prvenstveno orijentisana ka brojevima, analitičkoj logici, svemu onome što pripada levoj moždanoj hemisferi. Mimo svega toga, kao dete sam jako volela da pišem. Palo mi je na pamet da ću jednoga dana napisati knjigu.

A mnogo sam volela da pišem dnevnik. Pomalo sam se bavila pisanjem poezije u srednjoj školi. Pošto sam nekoliko godina radila u oblasti finansija, počela sam da se osećam kao da mi nešto nedostaje. Mnogi među nama osete nešto slično u nekom trenutku svog života. Osećamo se neispunjenima i tražimo zadovoljstvo negde drugde. Tako da sam ponovo posetila desnu moždanu hemisferu i odlučila da pohađam onlajn kurs pisanja.

Pre šest godina krenula sam na kurs pisanja publicistike, tokom koga sam stvarno počela da razvijam odgovornost i disciplinu potrebnu za redovno pisanje. Ubrzo sam nastavila sa nekoliko kurseva pisanja fikcije. Nakon toga sam odlučila da napišem knjigu. To je bila prva knjiga koja nikada nije stigla do agenta. Dobila sam povratne informacije od agenata za taj prvi rukopis, razmotrila ga i počela da pišem „Malu prodavnicu otrova“.

Ljudi me uvek pitaju – u čemu je razlika? U čemu je trik kod drugog romana? Kažem im da u prvom rukopisu žene u priči nisu predstavljale agens. Sve što se događalo, događalo se njima i one su na to nešto reagovale, ali nisu bile junakinje svojih priča. Nisu napredovale i bile u potrazi za sopstvenom sudbinom.

Tako da sam, pišući „Malu prodavnicu otrova“, stalno razmišljala o tome. Znala sam da želim da pristupim priči iz perspektive emancipovane žene. Pomislila sam – šta je emancipovanije i predstavlja bolji simbol preuzimanja kontrole nad sopstvenom sudbinom, nego što je pripremanje otrova sa namerom da ubijete ljude u vašem životu koji su vas povredili ili naljutili?

Na knjizi sam radila sama, četrnaest meseci. Zatim sam posetila dvanaest agenata i petoro mi je ponudilo ugovor, što je sjajan rezultat, pošto me je sa prvim rukopisom odbilo njih sto trideset. Knjiga je prodata izdavačkoj kući Park Row Books, koja je deo Harper Collins izdavaštva.

Klubovi čitalaca su potpuno poludeli za knjigom. Nekoliko distributera je prodaje sa prelepim svećama ili drugim zabavnim stvarčicama, poput bočica. Zatim je debitovala na sedmom mestu liste bestselera Njujork tajmsa, o čemu svaki autor čitavog života sanja!

Ponekada još uvek ne mogu da verujem. Pre dva meseca sam dala otkaz, posle trinaest godina rada u korporativnim finansijama. Tako da pisanje ne shvatam olako. Shvatam ga vrlo ozbiljno svakog dana, zato što je to sada moj posao.

Mnogo mi se dopada što ste kritiku da ženski likovi u Vašim knjigama ne pokazuju dovoljno inicijative pretvorili u priču o glavnom ženskom liku koji je serijski ubica. Najveći utisak na publiku ostavila je ideja da pojedinačni likovi u knjizi, u suštini, „guraju“ jedni druge, čak i sa vremenske udaljenosti od dve stotine godina.

Kada razmišljamo o ženskim pravima danas – mnogo smo napredovali u odnosu na to gde smo bile pre dve stotine godina. Tako da radnja mog romana, koja se odigrava u dve vremenske ravni, predstavlja istovremeno poređenje i kontrast. Na primer, Kerolajn ne bi namerno nikoga otrovala u sadašnjem trenutku, kao što bi to Nela učinila u prošlosti, zato što mi raspolažemo znanjima iz nauke i toksikologije koja nam omogućavaju da otkrijemo šta je uradila. To je automatska presuda za ubistvo.

Ukoliko ih, međutim, analiziramo, one su u određenom smislu iste. I Kerolajn i žena iz istorijskog narativa bile su žrtve izdaje. Vidimo da pate i da se to nikada neće promeniti, ni za dvesta, ni za hiljadu godina. To nas čini ljudima. I sve dok postoje ljudi, postojaće i to.

Neli nastoji da emancipuje ove žene, koje dve stotine godina ranije nisu na raspolaganju imale mogućnosti kakve imaju danas, i da im pomogne. Sada ima mnogo žena koje, nezadovoljne, odlučuju da napuste svoje bračne drugove i počnu da same zarađuju svoj hleb. Pre dve stotine godina to niste mogli da uradite. Sva je njihova imovina, u stvari, pripadala njihovim muževima.



Mora da ste pri pisanju ovog romana mnogo istraživali. Čini se da je u samom središtu tog istraživanja bio London. Kakav je Vaš odnos prema Londonu i kako ste pristupili istraživanju istorijskih aspekata svog romana?

Pomenula sam da sam prethodnih trinaest godina provela radeći u finansijama. Imala sam sreću da prvu polovinu tog perioda provedem u firmi čije se kancelarije nalaze u blizini Ladgejt hila, što je lokacija na kojoj se odigrava veći deo radnje knjige. U nekoliko su me navrata slali u London, tako da sam u svojim dvadesetim godinama dobro upoznala grad i zaljubila se u njega od prvog trenutka kada sam, tokom prve posete, sletela na Hitrou. Kao da mi je elektricitet prošao kroz telo. Kao da sam se setila prošlih života, kao da sam tu živela u nekom prošlom životu. Još uvek se tako osećam kada god posetim London.

Možete šetati niz vrlo modernu glavnu ulicu i sa obe strane ćete videti male, uske i mračne sokake popločane kaldrmom, koji vode iza zgrada u vrlo interesantne uličice, od kojih su mnoge tu već stotinama godina. Smatram to vrlo intrigantnim, jer mi se mnogo dopada ideja sakrivenih tajni i stvari koje se, uz samo malo truda, mogu pronaći. To je moj omiljeni grad, na celom svetu.

Već ste pomenuli, i vrlo je tačno, da ova knjiga privlači čitaoce. Šta mislite, u čemu je tajna prijemčivosti ovog romana?

Pojam trovačice je vrlo zavodljiv i ne postoje knjige iz žanra komercijalne istorijske fikcije koje se bave ovom temom. Mislim da će ih biti sve više, pošto se čitaocima ova knjiga toliko dopala. Mislim da se dopala i ideja sakrivene prodavnice – a mnoge žene, svih uzrasta, vole tematiku magije i veštičarenja. Kao da ćemo, ukoliko noću popijemo odgovarajući čaj ili kupimo određeni kristal, moći da uredimo događaje koje izlaze iz okvira prirodnih zakona.

Možete li mi reći nešto više o reakciji čitalaca na Vašu knjigu?

Reakcije su bile vrlo raznolike, od domišljatih, do vrlo potresnih. Svakoga dana mi stigne nekoliko poruka u kojima mi ljudi kažu nešto poput – upravo sam je pročitao i jedna od mojih omiljenih knjiga. Mnogo mi je drago. Ali je bilo i drugačijeg tipa komentara. Jedna mi je žena u knjižari rekla da misli da joj je muž emotivno neveran i da stvarno nije želela o tome da razmišlja sve dok nije pročitala knjigu. A onda je odlučila da valja nešto preduzeti tim povodom. A bilo je i komentara da je čitaocima moj roman pružio nadu. Takve poruke su verovatno najdirljivije koje sam dobila.

Možete li da nam kažete kako ste, za ime sveta, napisali knjigu uz osmočasovno radno vreme i kako Vaš raspored izgleda sada, pošto ste se opredelili za karijeru pisca?

Pošto sam ranoranilac, 75% „Male prodavnice otrova“ napisano je između pet i osam sati izjutra. Obožavam da se budim rano. Upalim sveću. Stavim slušalice sa zvučnom izolacijom, na zglobove namažem nekoliko eteričnih ulja koje držim u kući.

Sada kada ne radim, više se ne budim baš toliko rano. Umesto u pet, ustanem negde oko šest ili pola sedam. Imam tu sreću da sam trenutno krajnje produktivna. Nikada ovoliko u životu nisam pisala. To je jako uzbudljivo, pošto profesionalni pisci moraju biti sposobni da isporuče knjigu. U idealnom slučaju izdavači očekuju jednu knjigu godišnje.

Hajde da porazgovaramo o tome šta volite da čitate i šta trenutno čitate. Šta Vam je privuklo pažnju?

Moj ukus kada su u pitanju knjige je eklektičan i postaje sve više takav otkako sam počela da pišem i poželela da podržim druge autore. Mimo toga, počela sam da pišem zato što obožavam istorijsku fikciju i to je i dalje moj omiljeni žanr. Knjiga koju sam pročitala prošlog meseca i koju neprestano svima preporučujem je „Alisina mreža“ autorke Kejt Kvin. Govori o tri špijunke i njihovim sudbinama tokom Drugog svetskog rata.

Gledala sam i dokumentarac o Hemingveju na PBS-u i, znate, promenio mi je život. Sada čitam sve te knjige o njegovim ženama. A pročitala sam i „Parisku ženu“ Pole Meklejn. U stvari ne bi trebalo da kažem da sam je pročitala – progutala sam je! I obožavam svaku rečenicu te knjige! Odlučila sam da je to jedna od deset najboljih knjiga koje sam ikada pročitala. Upravo čitam „Ljubav i propast“, roman o Hemingvejevoj trećoj ženi, koji je takođe napisala Pola Meklejn.

Jedan od mojih omiljenih pisaca svih vremena je zasigurno Vilki Kolins. Živeo je krajem 19. veka i pisao misterije. Napisao je „Mesečev kamen“ i „Ženu u belom“. Tako da, ako ste ljubitelj jako opsežnih i zakukuljenih misterija, od srca vam preporučujem njegova dela. Rekla bih da su mi istorijska fikcija i misterije dva omiljena žanra.

Autor: Sara Asvel
Izvor: scarymommy.com
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Laura Foote Photography