Sara Lark: O ljubavi, mržnji i ljudima

Sa autorkom čuvene Novozelandske trilogije Sarom Lark, povodom novog romana „Kao biser u okeanu“, imali smo priliku da porazgovaramo o njegovom nastanku, kao i o tome šta ju je privuklo Maldivima i 16. veku, u koji je smestila radnju.

Sara Lark je pseudonim nemačke književnice koja je pre svoje književne karijere radila kao turistički vodič. Na taj način rano je otkrila svoju ljubav prema Novom Zelandu. Otud bestseler romani „U zemlji belog oblaka“, „Pesma Maora“ i „Zov kivija“.

Nedavno je istkala „Kao biser u okeanu“, uzbudljivu priču o ljubavi, izdaji i samootkrivanju, smeštenu u egzotičnu i istorijski bogatu pozadinu Maldiva. U tom egzotičnom carstvu okruženom tirkiznim vodama dve mlade žene odrastaju zajedno – dok ih tihe senke moći ne razdvoje. Buraki treba da nasledi svog oca na prestolu. Oštroumna je, vešta u državnim poslovima i poznata po umeću mačevanja. Izabrala je budućeg muža iz ljubavi. Ali uskoro će naučiti da je poverenje milost koju ne može pokloniti svakome.

Nakon Novozelandske trilogije u romanu „Kao biser u okeanu“ vodite nas još dalje u prošlost i na još jedno ostrvo, u 16. vek i Maldive. Nekada ste bili turistički vodič, a sada ste i naš književni vodič. Koliko Vam je prethodni posao pomogao u bavljenju sadašnjim, spisateljskim?

U početku je to bilo donekle od pomoći, jer sam poznavala zemlje o kojima sam pisala. Sada više nije tako – nikada nisam bila turistički vodič na Maldivima. Ali pokušavam da posetim zemlje o kojima pišem, makar jednom.

Otkud Maldivi na Vašoj spisateljskoj mapi? Šta Vas je njima privuklo a želeli ste i nama da prenesete?

Počela sam da ronim pre tri godine, i to je Maldive učinilo savršenim odredištem za putovanje. Dok sam se pripremala za put, otkrila sam da gotovo da nema knjiga koje približavaju mitove i legende ovog rajskog turističkog mesta njegovim brojnim posetiocima. Htela sam to da promenim.

Vaš roman „Kao biser u okeanu“ počiva na legendi o rani Buraki. Koliko se Vaš roman razlikuje od originalne priče? Šta ste uveli i želeli drugačije da ispričate, a legenda je izostavila?

Da to ovako kažem: moj roman zapravo obuhvata čitavu tradicionalnu priču o Buraki, ali ona je toliko oskudna da sam morala da izmislim bezbroj detalja i likova kako bih je zaista upotpunila. Ipak, najvažnije odstupanje je srećan kraj koji sam u svojoj knjizi podarila Buraki. Prema legendi, ona je jednostavno nestala nakon progonstva. O Kaluu ima više podataka, ali se Buraki nikada više ne pojavljuje.

U ovoj raskošnoj pripovesti, pejzažnom romanu, koji nam govori o prijateljstvu, izdaji i snazi, upoznajemo naslednicu prestola Buraki i vidarku Šejnu. Tu su i Šejnina majka Fatima, baka Faris, otac Ibrahim, silahdar (oružar) sultanov, braća Arif i Ilijas, Burakin brat Ali, Kalu... Veoma šarolik svet ove istorijske romanse poslužio je kao scena na kojoj ste istražili različite kutke ljudske duše, i pejzaž ima gotovo sopstveno bilo. Kako junaci ovog idiličnog ostrva, u kom svako ima svoju ulogu, dolaze u sukob? Kakve ih ambicije dovode do razdora?

Ljudi su samo ljudi – čak i u raju, kao što pokazuje priča o Adamu i Evi. Uvek ih pokreću emocije, ambicija, ljubav i mržnja. Ni sama to ne mogu u potpunosti da razumem – veoma težim harmoniji i trudim se da nikoga ne uvredim. Pa ipak, moram da se nosim sa zavišću i sukobima kao i svi ostali. Izgleda da je to u našoj prirodi.



Kakvi su Maldivi u 16. veku? Kako se živelo i umiralo u diveškom sultanatu? Koliko je islamska dogma bila primenjivana u toj dalekoj ostrvskoj državici?

Koliko je to bilo moguće, a da ne govorim lokalni jezik, istraživala sam život na Maldivima u 16. veku. Mislim da sam ga prilično autentično prikazala. To se posebno odnosi na veoma umereni oblik islama, koji je tada bio prisutan na ostrvima. Nažalost, danas to više nije slučaj. Maldivi se sada doživljavaju kao islamska zemlja i čak ograničavaju turizam samo na posebno određena ostrva.

Kako čovek pronađe sebe? Da li svako od nas treba da pronađe svoj način, jer isti put nije za Buraki ni Šejnu, kao ni za Arifa ili Tomaša? Kako doći do tog dana da nam mačevi više ne budu potrebni?

Volela bih da znam. Ali različiti putevi u životu ne moraju nužno voditi ka sukobu. Uz malo tolerancije, trebalo bi da bude moguće prihvatiti različite želje i talente koji oblikuju život svakog pojedinca. Uostalom, društvu je potrebna raznolikost. Ali kao što sam rekla – ljudi, nažalost, teže isključivanju i rasizmu.

Predstavili ste hrišćanstvo, islam, hinduizam i narodna verovanja naroda Divehi, iskazavši najlepša i najružnija njihova lica; niste štedeli nijednu monoteističku religiju i prikazali ste ljude kojima vera oduzima i daje. Uviđamo dvostruke standarde, čak i praznoverje tamo gde to ne bismo očekivali i slobodu na mestima gde vladaju „zaostalost i mrak paganstva i bezverja“. S čim se suočila Šejna kada se našla na ostrvu pod portuglaskom upravom i šta nam to govori o svetu u kojem živi?

Šejna je bačena u potpuno drugačiji svet kada završi u portugalskoj koloniji. Iz ljubavi je spremna da pronađe svoj put tamo i da se što je više moguće prilagodi. Ipak, na kraju ne može da se odrekne sopstvenog života i ličnosti. U Tomasovu korist govori to što ostaje uz nju i traži način da zajedno žive na način koji čini oboje srećnima.

Šta nam Arifova i Burakina sudbina mogu reći o razumu i iluziji? Kakve nam poruke mogu preneti?

Ljubav uvek može biti iluzija. Svako može da se zaljubi u nekoga ko to ne zaslužuje – ili ko jednostavno ne uzvraća osećanja. Prilično je uobičajeno da se u prvom naletu zaljubljenosti pogrešno proceni osoba i potom bude razočaran ili čak izdan. Mnogo je ređe da se nesrećna ljubav, poput Arifove, na kraju ispuni.

Uzgajate li konje i dalje? Šta ste iz druženja sa tim plemenitim životinjama naučili?

Konji su i dalje moj život. Oni ljude uče strpljenju i ljubavi – ili barem bi trebalo da ih uče. Nažalost, postoji i mnogo jahača koji ih iskorišćavaju i zlostavljaju. Uzevši to u obzir, moj je cilj da pružim dom konjima koje niko drugi ne želi, a koji su pre dolaska kod mene pretrpeli zlostavljanje. Veoma me raduje kad ih nahranim i posmatram kako ponovo stiču poverenje u ljude.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58