Sara Dunant ispravlja udžbenike istorije

Autorku bestselera Saru Dunant već dugo privlači drama renesansne Italije: moć, strast, lepota, brutalnost i krvne veze. Romanom „U ime porodice“ nam je ponudila uzbudljivo istraživanje poslednjih godina vladavine kuće Bordžija u društvu mladog diplomate Nikola Makijavelija. Ovom knjigom autorka ispravlja način na koji istorija pamti Lukreciju Bordžiju. Evo njenog teksta povodom upravo obeleženog Dana žena:

Zamislite istoriju kao ogromnu tačkastu sliku: sav haos prošlih vremena predstavljen kroz milione raznobojnih tačaka. Izbliza to nema mnogo smisla, ali udaljite se malo i oči će početi da primećuju oblik i značenje, epski narativ koji istražuje i objašnjava dosadašnje ljudsko putovanje.



Ali dugo je sa te slike nedostajalo mnogo toga, a najviše se primećivalo odsustvo žena. Do pre šezdeset ili sedamdeset godina, na slici su bile samo kraljice, ljubavnice kraljeva, nekoliko svetiteljki, veštica, revolucionarki i šačica heroina – slika je mirisala pre svega na muški znoj i sredstvo posle brijanja.

Sada, zahvaljujući generacijama istoričara i pisaca (većinom žena), slika se značajno promenila. Daleko je od završene – slični problemi postoje na drugim poljima, na primer pitanje rase – ali napredajumo.

U duhu Međunarodnog dana žena, želela bih da istaknem ličnost koja je na platnu zabeležena godinama, ali je njena tačka toliko loše nacrtana da se gotovo ni ne prepoznaje istina u njoj.

Njeno ime je Lukrecija Bordžija.

Sasvim sigurno ste čuli za nju kroz razne uvrede koje su iznošene tokom istorije: uvrnuta, lascivna, incestuozna i ubistvena. Neke od tih kleveta javile su se tokom njenog života i nastavile da se bez ikakve muke kotrljaju kroz istoriju: kroz roman Viktora Igoa, Donicetijevu operu, senzacionalističke filmove sada zaboravljenih reditelja, do nedavno snimljene serije koja je prikazala kao pametnu oštrokonđu koja je neumoljivo pala u ruke svog zgodnog brata.

Ali u službi istine, koja je sve veća retkost u vreme Trampovih fabrikanata, nudim vam nijansiraniju priču o njenom životu koja nije ništa manje izuzetna.

Njen otac, Rodrigo Bordžija, bio je kardinal i viši kancelar crkve u vreme kada je Lukrecija rođena iz njegove veze sa dugogodišnjom ljubavnicom. Kao jedina ćerka, bila je obožavana, obrazovana i zaštićena, ali se njeno detinjstvo završilo 1942. godine kada je Rodrigo postao papa i započeo projekat stvaranja dinastije Bordžija i udao je. Imala je samo trinaest godina.

Do dvadeset prve godine bila je u trećem braku. Prvi je trajao nekoliko godina, trebala im je za stvaranje novih saveza i brak je poništen. Kako bi se osvetio, njen prvi muž je objavio da je „bio sa njom nebrojano mnogo puta i da je papa tražio nazad kako bi je imao za sebe“. Tako je nastala kleveta o incestu i sa šesnaest godina Lukrecija je postala „najveća kurva u Rimu“.

Drugi brak je bio sa vanbračnim sinom kralja Napulja. Njihova zajednica je bila lepa, ali nasilno kratka. Rodila je sina i dokazala se kao politički sposobna: bila je guvernerka dva grada i čak vodila poslove Vatikana kada je papa bio odsutan. Ali Napulj više nije bio važan i ovoga puta nisu mogli da ponište brak pa je njen ljubomorni brat, psihopata Čezare, preuzeo stvar u svoje ruke. Lukrecijin suprug je napadnut na ulici i dok je ležao ranjen u vatikanskoj sobi, Čezareov telohranitelj je dovršio posao.

Skrhana tugom, poslušna kćer sada počinje da se buni. Kako bi preživela svoju porodicu, mora da pronađe dinastiju dovoljno moćnu da je zaštiti i daje sve od sebe da to postigne iako zna da joj neće dozvoliti da povede sina sa sobom. Konačno, 1501. godine napušta Rim zauvek.

Njene bitke se tu ne završavaju. U Ferari se udaje za ravnodušnog ženskaroša, a zavodi i njegovog oca. Zatim preživljava malariju, pobačaj i mnogo toga kako bi postala vojvotkinja grada i time obezbedila sebi mesto i nakon propasti projekta Bordžija. Vodila je poslove kada joj je suprug bio u ratu i uspela da ima i nekoliko afera da bi kasnije postala religiozna, štitila je i obnavljala samostane i kada je preminula, bolno mlada u 39. godini, ceo grad je žalio za njom.

To je prava Lukrecija Bordžija: otporna, hrabra, mudra i prilagodljiva – žena koja je mogla sve. Bez otrova, bez incesta, ovo je neverovatna priča o preživljavanju, dokaz da bez obzira na to šta je život bacao pred njih, postoje ličnosti koje su uspevale da se izdignu uprkos malim šansama.

Dok slavimo ovaj Međunarodni dan žena, Lukcrecijina iznova nacrtana tačka na platnu je dokaz da feminizam ne menja samo sadašnjost već i prošlost.

Izvor: readitforward.com
Prevod: Dragan Matković