„Sapijens“ – Svemoćni preplašeni čovek

Za početak, jedna priča.

Pre nego što će 20. jula 1969. sleteti na Mesec, Nil Armstrong i Baz Oldrin bili su na obuci u pustinji na zapadu SAD gde žive indijanske zajednice. Jednog dana sreli su starog Indijanca koji ih je pitao šta tu rade. Rekli su da će uskoro poleteti na Mesec.

Starac je kratko ćutao, a onda ih zamolio: „Ljudi iz mog plemena“, rekao je, „veruju da na Mesecu žive sveti duhovi. Da li biste im preneli važnu poruku od mog naroda?“

Izgovorio je poruku na svom jeziku i tražio da je astronauti zapamte. Na pitanje šta znači, rekao je: „Ne mogu da vam kažem, to je tajna koju smeju da znaju samo moj narod i duhovi s Meseca.“

Po povratku u bazu astronauti su našli znalca koji im je preveo poruku. Tajanstvena rečenica glasila je: „Ne verujte ni reč koju vam ovi ljudi kažu, došli su da vam ukradu zemlju“.

Na ovu priču ljude celog sveta podseća Juval Noa Harari u knjizi „Sapijens“.

„Kratka istorija čovečanstva“, originalno objavljenoj 2011, potom prevedenoj 2014. na engleski i dalje, širom planete, na više desetina jezika i u milionima primeraka. Na srpskom se pojavila krajem 2019. u prevodu Tatjane Bižić i u izdanju beogradske Lagune; zaslugama istog izdavača i iste prevoditeljke čitaoci su se sa delom Hararija upoznali još ujesen 2018, kad je objavljen njegov „Homo Deus“.

„Kratka istorija sutrašnjice“, odnosno proleća 2019, kad se pojavila „21 lekcija za 21. vek“.

Otkuda planetarni uspeh ovog izraelskog istoričara i filozofa, dobrog poznavaoca biologije, fizike, matematike, antropologije, sociologije, psihologije? I čemu gornja priča, ili legenda, svejedno?

Poslednji meseci u kojima celo čovečanstvo živi u strahu i panici od kovida-19, po svemu sudeći mutiranog virusa korona, pružaju nam još jednu šansu da se vratimo unazad, u daleku prošlost; ne moramo ići dalje od 4,5 milijarde godina kad je nastala planeta Zemlja.

To je svega trećina vremena od ukupnog otkako su nastali materija, fizički i hemijski zakoni.

Posle nastanka Zemlje, nešto malo manje od milijardu godina, nastaju prvi organizmi i zakoni biologije. Pre tačno šest miliona godina živeo je poslednji zajednički predak ljudi i šimpanzi; pre dva i po miliona godina u Africi se razvijaju ljudska bića, a na istoku tog istog kontinenta pre samo 200.000 godina počeo je da se razvija homo sapiens.

Maglina vremena nastavlja da se raspršuje i od 70.000-ih godina, zahvaljujući kognitivnoj revoluciji, prvoj od nekoliko koje će ga evolutivno profilisati, homo sapijens, taj razuman čovek krenuće da se raseljava po zemljinoj kugli i da osvaja nove prostore, ostavljajući za sobom mnoge druge vrste iz roda Homo, koje će brže ili sporije izumreti.

I od tada počinje da se ispisuje istorija homo sapijensa u kojoj je čovek do danas stvorio, i još stvara veličanstvena dela kojima treba da se diči, ali i počinio ona užasavajuća zbog kojih je zaslužio da ga smatraju i pošasti ove planete.

To je okosnica-opomena Hararijevog dela „Sapijens“.

Oko nje, kao glavne teme, nižu se beskrajna savladavanja prepreka, i objektivnih i subjektivnih, na koje je čovek nailazio od početaka geografskih osvajanja, sve vreme šireći životni prostor samo za sebe.

Šta god da mu se našlo na putu, od šuma do životinja, sebično je krčio, palio, krao zemlju, istrebljavao, uništavao. A kada bi mu se, udruženom u carstva i imperije, drugi ljudi njemu jednaki ali nebitni za njegov cilj našli na putu – gazio ih je i zatirao.

Imajući neprestano na umu da tajnu prirode teško može shvatiti, stvorio je kulturu u čijem širokom spektru, tvrde antropolozi, gaji idealnu sliku o sebi.

Ta idealna slika davaće mu (povratnu) moć, pa će uobraziti da je Deus ex machina; ničeg se neće bojati ali će ipak podsvesno tražiti spas u religijama koje će mu, kadšto, to pravo Više sile oduzimati, ali mu je i davati, već prema njegovim potrebama jer je religiju homo sapijens lično izmislio.

I, dokle je danas stigao taj (sve)moćni razumni čovek koji osvaja na polju veštačke inteligencije, koji će po svemu sudeći genetskim eksperimentima uspeti da oživi izumrle vrste (koje je uglavnom sam u dalekoj prošlosti pobio), i koji je prema predviđanjima na putu da 2050. osvoji besmrtnost?

Stigao je dotle da je danas već jedna četvrtina njegove populacije u karantinu, i u paničnom strahu da ne umre od jednog virusa. Sićušnog mikroba koji se mutacijom pretvorio u neprijatelja broj 1 pred kojim se samozaljubljeni, arogantni homo sapiens povlači u mišju rupu.

Hararijeva istorija čovečanstva napisana je pre izbijanja kovida-19, ali se iz knjige ova pandemija može slutiti. I ne samo ova, već i nove koje ne moraju nužno, makar slučajno (ili namerno kako neke apokaliptične teorije svetskih zavera neodgovorno truju svet) izaći iz neke laboratorije. Priroda se brani, za vreme ovakvih svetskih zaraza oporavlja i staje na noge, kao da očekuje novi žešći udarac (ne)razumnog čoveka.

Knjiga „Sapijens“ čoveka vraća toj prirodi, podseća na nedela koja je on činio nad njom, nad biljnim i nadasve životinjskim svetom – o ovom drugom današnja industrijska poljoprivreda svedoči bezglasnim krikom.

Harari iznosi niz naučnih teorija i suprotstavlja njihove argumente, daje svoju teoriju o tri ključne revolucije u istoriji homo sapiensa, kognitivnoj, industrijskoj i naučnoj, razotkriva mitove ali mnoga pitanja rešava šturo, čak i laički.

Neke delove istorije koja u knjizi doseže do današnjih dana potpuno ignoriše – antička Grčka kao da ne postoji, dok je primera iz Rimskog carstva bezbroj. Sukobi, negdašnji i najsavremeniji svuda su oko nas, samo ne onaj između Izraela i Palestine.

Od žena vladarki u istoriji civilizacije kao da nije bilo Katarine Velike.

No, bez obzira na sve uzgred spomenuto, „Sapijens“ – koji se možda više nego što je dopušteno oslanja na knjigu Mikrobi, puške i čelik.

„Sudbine ljudskih društava“ (Dosije, Beograd 2004, prevod Gordane Vučićević) američkog antropologa, istoričara i filozofa Džareda Dajmonda, kome se lepim rečima Harari i zahvaljuje na podršci – vešto je i sugestivno, duhovito pa čak i lirski ispisana kratka istorija čovečanstva. Koje strepi, i uvek će pred prirodom stajati preplašeno, ma koliko o sebi gradilo mit o svojoj svemoći.

Autor: Anđelka Civijić
Izvor: Danas