„Sapijens: Kratka istorija čovečanstva“ Juvala Noe Hararija obrađuje „urgentna pitanja“

„O, mi ne brinemo o 'trenutnim ekonomskim okolnostima'“, kaže dekan Kembridža. „Predviđamo da će nestati za pedesetak godina.“ I Harari u svojoj knjizi piše nešto slično: „Što bolje poznajete određeni istorijski period, teže je objasniti zašto su se stvari odigrale na jedan, a ne na drugi način... U stvari, ljudi koji su najbolje poznavali period – oni koji su tada bili živi – nisu znali ništa o njemu.“

Pa, koliko je dobar istoričar Juval Noa Harari? Njegova delatnost je impresivna: za njega, istorija, kao proučavanje homo sapijensa, počinje pre oko 70.000 godina, kada je naša vrsta  prevazišla druge vrste da bi započela svoj uspon ka svetskoj dominaciji. Tada smo razvili govor, što nam je omogućilo da stvaramo veće društvene grupe nego što su to uspevali naši preci, i da ih bolje organizujemo. I to je tačka u kojoj koristimo istoriju pre biologije da bismo objasnili našu prošlost.

Harari je osvežavajuće jasan u svom diskursu o biologiji, evolucionoj antropologiji i ekonomiji, kao što to čini sa istorijskim trendovima. Njegov nužno spekulativni pogled na nastanak religije je efikasan i ubedljiv. Držite se njega i puno ćete naučiti. Ali ponekad se zapitate da li je Harari previše dobar istoričar. Impresivno pripoveda, efikasno postavlja intelektualnu pozadinu renesanse i Industrijske revolucije i veoma je jak po pitanju istorije starog Rima – jači, čini se, nego u poznavanju istorije stare Grčke. Prema sopstvenoj definiciji, moguće je da poznaje previše istorijskih činjenica, ili barem previše o nekim periodima.

Ovo postavlja pitanje: ako odstupimo od naše celokupne „istorije“ tokom proteklih 70 milenijuma, kakve obrasce možemo primetiti? Koja pravila su poduprla naš napredak? Ima ih nekoliko. Jedno je naša sposobnost da formiramo kohezivne grupe, čak i carstva. Druga je, izvedena iz toga, naša spremnost da definišemo ove grupe prema ljudima koji im ne pripadaju – takozvani „drugi“ ili „oni i mi“ kako to Harari navodi manje pomodno. A da bi oba ova pravila funkcionisala, potrebno je da verujemo u određene mitove koji nas opravdavaju, ali koji nisu deo nas. Bogovi su jedan primer; velike kompanije su drugi (on pominje Pežo, koji može da se smatra za osobu prema francuskom zakonu); i trenutno najprimamljiviji entitet u koji svi verujemo jeste novac. On čini reč „kredit“ i njenu etimologiju utoliko važnijom.

Hararijev zaključak je da je homo sapiens možda na pragu promene. U stanju smo da preoblikujemo našu vrstu, i to mnogo brže nego što smo to uradili pre 70.000 godina. Možemo to da uradimo pomoću genetskog inženjeringa, stvarajući kiborge ili ako promenimo način na koji komuniciramo. (Pominje eksperiment o prenošenju misli između dva mozga, u dve različite države, bez pisane ili izgovorene reči. Zapravo, između pisanja knjige i njenog objavljivanja, to se i ostvarilo.) Tako da najurgentnije pitanje postaje: ako rukujemo ovom božanskom moći nad nama i planetom, šta želimo da uradimo s njom? Šta želimo da postanemo?

Nijedna vrsta nije uspela da pretoči svoje misli u dela tako brzo ili sa tako dramatičnim posledicama. Ako smo na pragu promene, onda nam u najboljem smislu Hararijeve pripovesti, teorije, pretpostavke i veze daju načine da razmislimo kakvi smo to bili do sada.

Autor: Tom Pejn
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Đorđe Radusin