Samo bez panike i pročitajte novu Larsonovu knjigu

U ovom razgovoru Erik Larson govori o svojoj začuđujuće utešnoj novoj knjizi „Dani slave i očaja“, priči o preživljavanju i vođstvu u ratnoj Engleskoj.

Trebalo bi da je ove 2020. godine Erik Larson na knjiškoj turneji. Umesto toga, on se učaurio na istočnom kraju Long Ajlenda, gde izbegava pošast, čita trilere („Par iz susedstva“ Šari Lapene mu je trenutno u rukama) i prima telefonske pozive od ljudi poput mene.

Larson je majstor u pretvaranju istorijskih događaja u romaneskne narative, pri čemu nekako uvek uspeva da napiše knjigu koja ne može da se ispusti iz ruku – i pored toga što nije beletristika – na osnovu događaja kao što su potonuće Luzitanije ili uragan Galveston. Uprkos skoro nepostojećoj turneji, njegova nova knjiga, „Dani slave i očaja“, našla se na listi bestselera publicistike, i ovo je šesta Larsonova knjiga koja je to postigla, uključujući i roman „Đavo u belom gradu“ iz 2003. godine, remek-delo zasnovano na istinitom zločinu, koje govori o serijskom ubici u Čikagu u vreme Svetskog sajma 1893. godine, po kome još uvek nije snimljen film (Hulu konačno radi na ekranizaciji ovog romana u vidu TV serije).

U knjizi „Dani slave i očaja“ Larson svoje pero usmerava ka mukotrpnoj prvoj godini Vinstona Čerčila na mestu premijera Ujedinjenog Kraljevstva tokom Drugog svetskog rata – a to je period kada je kontinentalnu Evropu već pregazio Hitler, Amerika se još uvek nije uključila u borbu, a Engleska, koja nije imala kome da se obrati, devet je meseci bila pod neprekidnim bombardovanjem pri čemu je poginulo 44.652 Britanca. Bila je to godina koja je ključna za Čerčilovo nasleđe – kada je održao njegove najznačajnije govore, kada je formirana slika njega kao neumornog buldoga. Ali ovo je i neverovatno dobra priča. Postoji obilje pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i neizvesnosti od kojih je stvoreno živopisno i veoma impresivno istorijsko delo, po čemu je Larson upravo postao prepoznatljiv.

Larson nije počeo da se bavi ovim projektom iz neke posebne odanosti prema Čerčilu, kaže on, već da bi odgovorio na pitanje kako je iko mogao da izdrži tako dugotrajno, zastrašujuće iskušenje poput Blickriga. „Mnogo sam istraživao u Ujedinjenom Kraljevstvu“, kaže on, „i sećam se jedne večeri kada sam bio u hotelu u Londonu i gledao kroz prozor. Bio je sumrak. I odjednom mi se u glavi stvorila scena – bukvalno sam mogao to da vidim – stotine bombardera koji dolaze. Pomislio sam: kako bi to, zaboga, moglo da izgleda? To je skoro nezamislivo.“ U svakom slučaju, uspeo je da uradi prilično dobar posao i sve to upakuje u „Dane slave i očaja“.

Razgovarali smo sa Larsonom o tome zašto sebe ne smatra istoričarem, koliko je važan dobar narativni tok i šta bi Čerčil uradio povodom virusa korona.

Poslednjih nekoliko nedelja sam čitala „Dane slave i očaja“, i začudilo me je što je knjiga delovala utešno dok sam bila zatvorena u svojoj kući.

Ovo je uistinu začuđujući fenomen jer sam sa različitih strana čuo da ljudi pronalaze neki vid utehe u ovoj sagi o Čerčilu koja je smeštena u vreme Blickriga. I pomalo sam bio iznenađen jer sam pomislio: „Ako morate da pronađete utehu u vremenu kada su se događale masovne smrti i uništenja, onda znate da su stvari sada poprilično loše.“ Ali izgleda da je to neka vrsta čudnog malog fenomena koji se pojavio otkako je sve otišlo dođavola.

Mislim da je to možda zato što znamo kako se njihova priča završava. Iako su smrt i razaranje bili posvuda, znamo da su oni na kraju pobedili, što možda deluje utešno.

Razlog najviše leži u tome što postoji jasna granica između dobra i zla. Čerčil se suprotstavlja lošim momcima i radi na tome da Britaniju učini neustrašivom, dok se na kraju ne postigne pobeda. Ima nečeg veoma zadovoljavajućeg u tome. Barem se meni tako čini. Inače, voleo bih da još nisam pročitao „Gospodara prstenova“, jer bih to odabrao kao štivo za čitanje u ovom trenutku. Takve knjige umeju da pruže neki vid zadovoljstva u ovakvim vremenima.

Teško je ne romantizovati Čerčila zbog onih aspekata o kojima govorite.

Teško je, ali romantizovanje Čerčila je opasno.

U svakom slučaju, on je cenjeniji zbog vođstva za vreme rata nego zbog vođstva u nekim drugim vremenima ili zbog njegovog kolonijalnog dosijea.

Apsolutno. Mnogi su ga kritikovali zbog imperijalističkih sklonosti, i pre i posle ovog perioda. Zvuči otrcano, ali ovo je zaista bio Čerčilov najbolji period. A naročito ova prva godina.

Činjenica je da je bio centralni protagonista u najvećem ratu u ljudskoj istoriji. Ukoliko civilizacija još uvek bude postojala u narednih 500 godina, postoji pristojna šansa da će se i dalje o njemu govoriti.

I on bi rekao to isto.

Imao je veoma dobar osećaj za istoriju, i to se pokazalo u njegovim govorima. Da li mislite da je to bio deo tajne njegovog govorništva, da pomogne ljudima da sebe vide kao deo ove epske borbe?

To je bio veoma važan aspekt njegove moći koju je imao kao vođa. Njegovo poznavanje istorije je bilo veoma široko. I, u stvari, postojao je jedan govor u kojem je aludirao na slavnu prošlost Britanije i na taj način pokušao da svoju publiku učini ponosnom na to što je deo britanske istorije. Bilo je to veoma efikasno jer su se ljudi osećali poput heroja, kao da su deo velike, dugotrajne sage.

Ali, znate, ljudi precenjuju moć njegovog govorništva zbog njegove rečitosti. Mislim da to nije osvojilo ljude u to vreme. Mislim da je bitniji način na koji je strukturirao svoje govore. Postoji obrazac. Počinjao je govor trezvenom procenom problema. On ne pokušava da umanji problem, ne zanima ga uveseljavanje slušalaca. On prenosi stvarnu situaciju, ma koliko sumorna ona bila. Ali onda iznosi razloge za optimizam. I opet, ne ulepšava ništa, ne daje lažnu nadu, niti govori o čudima, već govori o stvarnim stvarima koje se mogu dovesti u vezu sa situacijom. A onda, sa velikim umećem, završava govor nekim retoričkim delićem veličanstvenosti koji ljude metaforički, a možda čak i bukvalno, diže na noge. I to tek nakon što im da pravu sliku situacije. To je veoma važno, jer ljudi znaju kakva je realna situacija. Znali su da je ono bila strašna pretnja. A da im Čerčil nije rekao apsolutnu istinu, njegov kredibilitet bi bio potpuno potkopan. On je to dobro razumeo.

Da li ste uopšte razmišljali o tome šta bi Čerčil, da je sada ovde, rekao ili uradio povodom ove trenutne krize?

To je, nažalost, nešto što sam se stalno pitao. Čak mi je bilo i smešno. Mislim da je Tramp u jednom trenutku sebe upoređivao sa Čerčilom. A moja reakcija je bila, „Bože sačuvaj!“ Kao prvo, Čerčil bi znao svaki detalj o virusu korona i o tome kako se pojavio u Kini i pre bi počeo time da se bavi, makar samo zato što je, znate, bio toliko mudar da imenuje za savetnike ljude koji mu nisu ulepšavali stvari. Bavljenje spekulativnom istorijom je uvek uzaludan posao, i zato mislim da bismo, sa Čerčilom na čelu, imali osećaj da, iako se ova stvar odvija na nasilan način, postoje mudre glave koje pokušavaju da je zaustave.

To što opisujete upravo tražimo od vođe.

Tako je. To je najosnovnije, zar ne? I znate, guverner Kuomo je donekle popunio tu prazninu. Mislim da se dobro pokazao. Čuo sam da ga ljudi zovu Čerčilom naše generacije. Mislim da je to preterivanje. Ali znate, u Beloj kući postoji ta praznina, a i upravo ona bi mogla da nas košta i novaca i ljudskih života.

Da li ste se plašili da pišete o Čerčilu i bici za Britaniju jer već ima toliko knjiga napisanih o ovoj temi?

Verujte mi da jesam! Ova knjiga, zapravo, nije bila zamišljena kao knjiga o Čerčilu. Uvek me privuče priča, a kada uvidim koji likovi nastanjuju tu priču, onda im se povinujem. Kada smo se preselili iz Sijetla u Njujork, doživeo sam prosvetljenje o tome kako se Njujork nosio sa posledicama napada koji se dogodio 11. septembra i koliko je to moralo biti mučno za one koji su tamo živeli i koji su na svojoj koži osetili to nasilje nad gradom u kome žive. U ovom slučaju pokušavao sam da shvatim kako su Čerčil, njegova porodica i njegovi savetnici izdržali 57 uzastopnih noći bombardovanja – što bi bukvalno značilo da im se 11. septembar dogodio 57 puta, zar ne? I na sve to, još šest meseci napada koji su se odvijali u dužim intervalima. Kako zapravo neko može da se nosi sa tim? U početku sam zamislio da prikažem jednu tipičnu londonsku porodicu. A onda sam pomislio, pa zašto ne bih prikazao onu pravu prototipsku londonsku porodicu? Čerčila i Čerčilovu porodicu. To me je navelo da se upustim u knjigu.

Jedna od bitnih stvari u knjizi jesu opisi boravka u Londonu u tom periodu koji angažuju sva čula – prašina koja je sve prekrivala, miris zapaljenog drveta i noć bez ikakvog osvetljenja. Da li ste naleteli na neke opise koji su uticali na to da ovaj period oživi u Vašoj mašti?

Jedan opis me je potpuno oduševio kada sam ga pročitao: u pitanju je Volter Tompson, Čerčilov telohranitelj, koji je leteo sa Čerčilom iznad Vašingtona, i oni gledaju kako je grad osvetljen. Ovo je za njih bilo zapanjujuće iskustvo jer dugo nisu videli osvetljen grad. Bio je to veoma dirljiv momenat. Ali takođe me je zaintrigirala i prašina. Bilo je to nešto što se pojavilo u mnogim zapisima. Osetilo se i, kako je to neko izjavio, užasno zaudaranje gasa koji curi. Čuo se zvuk pucanja stakla. Bilo je toliko razbijenog stakla nakon napada da bi se nakupilo na ulici poput snega, u sloju od nekih desetak centimetara, a zvuk koji se čuo dok su ljudi prolazili preko njega bio je veoma karakterističan.



Bila sam zapanjena time što se život, koliko-toliko, odvijao normalno tokom napada. Noćni klubovi su bili prepuni dok su se oglašavale sirene za vazdušni napad. I ljudi bi posmatrali napade sa krovova kao da gledaju grmljavinu, kako je to jedna osoba opisala.
 
Nekako sam znao da su se ljudi prilagodili – da su, naravno, nastavili dalje. [Napomena: Slogan „Samo bez panike i nastavite dalje“ se prvi put pojavio na ratnom posteru u Engleskoj.] Bio sam zaintrigiran i stepenom do kojeg su išli. Znate, kada Čerčilova ćerka Meri, koja je moj omiljeni lik u knjizi, ode na debitantski bal kraljice Šarlote, napolju započinje napad, ali bal se ne prekida. Oni čuju kako protivavionski topovi udaraju, ali bal se nastavlja. A onda, posle toga, Meri i njeni prijatelji odlučuju da odu u Cafe de Paris koji je uništen te iste noći. I nakon što shvataju da ne mogu da odu tamo, odlaze u neki drugi klub.

Zašto je Meri Vaš omiljeni lik?

Najviše zbog toga što je potpuna novina što se tiče Čerčilove istoriografije. Ja sam jedan od samo dva naučnika koji su zapravo videli njen dnevnik. Pružila je tako divne uvide u to doba, u život svog oca, ali i u to kako se jedna sedamnaestogodišnjakinja oseća u vezi sa ovim stvarima. Družila se sa pilotima kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Na više mesta u svom dnevniku govori o tome kako se „cmakala“ sa njima i da ih je dovodila u stari senik. I to me je baš, baš oduševilo. A draga mi je i zbog toga što deluje poput hora iz grčke drame koji se sastoji od samo jednog ženskog glasa, a koji služi kao kontrapunkt celoj akciji. I zato što prolazi kroz sopstvenu transformaciju, od seoske devojke do osobe koja rukovodi protivvazdušnom jedinicom od 230 žena. Mislim da je to veoma lep pripovedački obrt.

Jedan izvor koji koristite za knjigu, koji me je najviše zaintrigirao, jeste program „Masovno posmatranje“, koji je regrutovao na stotine običnih Britanaca da beleže svakodnevni život u dnevnicima. Šta ste naučili o Blickrigu iz njihove perspektive?

Kada sam shvatio da to postoji, umro sam i otišao u raj. Organizacija je osnovana pre rata. Nikada nije imala za cilj da obezbedi ratne dnevnike. Trebalo je da pruži uvid u obično britansko društvo. A onda je došao rat. I time postaje neprocenjiv izvor informacija o tome kako se život zapravo odvijao tokom Blickriga. Još jedan od mojih omiljenih likova u knjizi jeste Olivija Koket, koja je vodila jedan takav dnevnik. I ona doživljava neku vrstu transformacije pri čemu je, u toku prvih naleta na London, baš kao i mnogi drugi, bila užasnuta. Ali onda jednog dana ona gasi zapaljivu bombu, i to je u potpunosti ohrabruje. Ona je oduševljena sobom. Ona više nije pasivna žrtva. I mislim da to nekako metaforički govori o velikom delu britanske populacije koja je u početku bila preplašena, a onda je rekla: „Nećemo više ovo da trpimo“. I stvarno su se pokrenuli.

Nemački ugao gledanja, koji ste ubacili u knjigu, zasnovan je na dnevniku nemačkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, koji je prilično jeziv dokument. Kako Vam je Gebelsova percepcija Čerčila pomogla da zaokružite svoju priču?

Imao sam utisak da je nemački ugao takođe veoma važan. Da budem iskren, tu je i zbog potreba samog pripovedanja: imate skup protagonista, one koji su napadnuti – Čerčila, ljude koji ga okružuju i Britaniju – i imate njihove protivnike. Veoma je važno da znate šta misli protivnik i da znate šta misle Čerčil i njegova svita. A potrebno je i da to prenesete, jer to obično nije istovetno, i u tome leži neizvesnost. Mi [čitaoci] znamo, na primer, trenutak kada Herman Gering počinje da orkestrira prvi masovni napad na London. A takođe znamo da Čerčil i ostali za to ne znaju. U tome se krije neizvesnost. Zato je sve to veoma važno.

Da li postoje pisci ili istoričari za koje mislite da su najviše uticali na Vaš stil?

Veliki sam obožavatelj Barbare Takman. Mnogo volim njenu knjigu The Guns of August. A tu je i Dejvid Mekalou. Šezdesetih godina prošlog veka napisao je knjigu pod nazivom The Johnstown Flood. Dopala mi se ta knjiga jer je prašnjavu epizodu iz istorije, na koju smo svi nailazili na vremenskim lentama u toku školovanja, pretvorila u zaista moćnu ljudsku priču o oholosti i lošem vođstvu i klasnim tenzijama, i suprotstavila to detaljima u vezi sa poplavom – počevši od kišnih oluja i znakova da će se poplava dogoditi. Dakle, on u knjizi ima dva narativa toka – ljude i potop. Kada sam počeo da razmišljam o svom prvom delu takozvane narativne istorije, koja govori o uraganu Galveston iz 1900. godine, vratio sam se tom romanu i predstavio knjigu dijagramima. Prošao sam kroz celu knjigu i sve uneo u dijagrame da bih shvatio kako je autor strukturom svoje naracije postigao da knjiga bude tako ubedljiva. Pravi fundamentalni razlog zašto u mojoj knjizi uragan postaje jedan od likova jeste zato što je rađen po uzoru na Mekalouov roman.

Zašto negodujete zbog termina narativna istorija?

Ne volim etiketiranje. U takvom slučaju sledeća stvar koja se desi su studije narativne publicistike. A nakon toga se oforme i doktorske studije iz oblasti narativne publicistike i onda sve ode dođavola. Jednostavno ne volim etiketiranje.

Da li sebe smatrate istoričarem ili piscem?

Ne smatram sebe istoričarem. O sebi mislim kao o piscu koji piše o istoriji. Moja misija nije – ovo će možda zvučati čudno – da informišem ljude. Moja misija je da pokušam da stvorim što bogatije istorijsko iskustvo za čitaoce, tako da kada završe sa čitanjem knjige, iz nje izađu sa osećanjem da su možda kratko živeli u prošlom vremenu. Nije mi cilj da dođem do novog uvida u prošlost ili da radim revizionističku istoriju nekog događaja. Najbolju reakciju na bilo koju od mojih knjiga čuo sam nakon što je objavljena knjiga „Đavo u belom gradu“. Nakon promocije knjige u Čikagu jedna žena je ustala i rekla: „Kada sam završila ovu knjigu, nisam želela da se vratim u stvarnost“. Upravo to sam želeo da postignem.

Autor: Fibi Nidl
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Nina Subin