S pravom se osećamo prevarenim

„Čudi me da se neko od kolega nije ranije pozabavio tom temom, jer sada, kada je sve propalo, možemo da se opustimo, premotamo film unazad i zamislimo šta bi bilo da se jugoslavija nije raspala“

U septembru će se u knjižarama naći novi roman Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“, u izdanju Lagune. U maniru globalnog trenda romana koji se bave „kontrafaktualnom istorijom“ ili „šta bi bilo da (ni)je bilo“, pisac nas vodi u Jugoslaviju koja se nikada nije raspala, baš kao ni njen socijalizam, a sve u sadašnjem vremenu. Ta Jugoslavija je najprosperitetnija evropska zemlja. Ali, povampirene sile mraka iz našeg univerzuma opako kidišu na nju... Vidojković govori za „Vreme“ o ovoj knjizi i o stvarnosti s kojom se pisac kroz nju razračunavao.

Roman Marka Vidojkovića bez snošaja i droge na svakoj stranici? Da li vi to sazrevate (mada kažu da muškarci nikada ne sazrevaju, nego samo stare), ili ste samo poželeli da razbijete jedan stereotip o vašim romanima?

Još 2008. imao sam ideju da napišem horor roman smešten u SFRJ. Ta ideja se od tada razvijala, pa je na koncu evoluirala u akciono-satirični roman, smešten u SFRJ, 2017. „E baš vam hvala“ je moj prvi roman u kome nema autobiografskih elemenata i stilski se više oslanja na moje kratke priče nego na moje prethodne romane. Posle „Kandži“, ovo je moja druga u potpunosti društveno angažovana knjiga, a obe su bile posledica želje da nekako prebrodim nepodnošljivu društvenu situaciju. Pisanje „Kandži“ bilo je posledica moje reakcije na ubistvo Đinđića, posveta godinama koje smo proveli na ulicama, baveći se Miloševićem. Moja najnovija knjiga posveta je godinama u kojima danas živimo. Želeo sam umetnički da se razračunam sa istorijskim porazom koji je doživela demokratska Srbija. Nikada se nisam toliko namaltretirao tokom pisanja jedne knjige, i poslednje o čemu sam razmišljao tokom tog procesa jeste u kojim ću dozama komunistima deliti marihuanu i kokain. Kada se sve završilo, osećao sam se kao da sam izašao iz zatvora, pa sad, ako se to zove sazrevanje, onda sam izgleda malo sazreo.

Gledajući sve ovo oko nas, mnogi su poželeli da se nađu u „alternativnoj stvarnosti“ u kojoj Jugoslavija i dalje postoji, vlada „bratstvo i jedinstvo“, i živi se uređeniji, humaniji, a opet slobodan život. Vi ste to sanjarenje mnogih materijalizovali kroz roman. Otkud ta ideja, i šta je njen „seksepil“, zašto je ona tako privlačna?

Čudi me da se neko od kolega nije ranije pozabavio tom temom, jer sada, kada je sve propalo, možemo da se opustimo, premotamo film unazad i zamislimo šta bi bilo da se Jugoslavija nije raspala. Naravno, moramo se zapitati i koje su to okolnosti pod kojima se ona ne bi raspala. U mom romanu, istorijska prekretnica u tom smislu jeste rušenje aviona kojim su zajedno leteli članovi predsedništva SFRJ i predsednici svih bivših jugoslovenskih republika. Taj incident dogodio se 3. juna, 1989, to jest u pravom trenutku da se načeti Jugosloveni trgnu i vrate na put socijalizma u svetlu budućnost. Izginule rukovodioce, koji su u međuvremenu, u našoj realnosti, svi odživeli svoje živote, usput se usravši u naše, Jugosloveni u mom romanu zovu Novim narodnim herojima, a podignut im je i velelepni spomenik u Beogradu, na levoj obali Dunava. Da, Jugoslavija 2017. je jedno predrkano mesto, što bi rekli klinci.

U svetu, romani koji se poigravaju „alternativnom istorijom“ obično plaše ljude crnim scenarijima paralelne stvarnosti – šta bi bilo da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, da je Staljin okupirao Pariz itd. Kod nas je izgleda obrnuto: nama se sva zla „alternativna istorija“ dogodila u stvarnosti u ovih četvrt veka. Zato književnoj fikciji ostaje samo da se poigrava svetlijim raspletima, kao u vašem romanu.

Eto koliko smo prsli – čak i vi svetlijim raspletom doživljavate nasilnu komunističku revoluciju. Istina, uživao sam dok sam pisao kako nam komunisti iz paralelnog univerzuma j... sve po spisku, što je rezultat bespomoćnosti koju osećamo iz dana u dan, već godinama. Potreba da se pojavi natprirodno rešenje, koje će nam svući sa ramena đavola koji nas je uzjahao, odraz je naše nesposobnosti da sami obavimo egzorcizam. Književnost u ovakvoj antiutopijskoj realnosti pre svega služi da čitaoca izbavi iz životnog košmara na nekoliko dana, koliko traje čitanje jedne knjige, a ako se iz knjige izvuku još neke pouke, utoliko bolje.

Mnogi kažu da i Jugoslavija i socijalizam danas izgledaju mnogo lepše nego onda dok su trajali. Da li to nostalgija uvek ulepšava ono što je prošlo na račun onog što je sadašnjost? I znači li to da će i ovo vreme biti „bolja prošlost“? Čemu uopšte da se nadaju zemlje i narodi kojima je prošlost uvek lepša od sadašnjosti?

U pravu su oni koji sa rezervom doživljavaju Jugoslaviju i socijalizam, jer danas živimo u čorbi koju su nam skuvali upravo komunisti i njihovi naslednici, preko noći se masovno pretvorivši u ustaše, četnike i njima slične. Da je Jugoslavija bila istinski dobra, ne bi se raspala na onako odvratan način. Isti ljudi koji su njom upravljali su je i rasturili. Ispalo je da u nju niko od onih koji su je vodili nije verovao. Pitao sam neke ubeđene komuniste šta su tokom sedamdesetih mislili da će se desiti po Titovoj smrti. Odgovor je bio: „Mislili smo da će se sve odmah raspasti.“ Dakle, još sedamdesetih je čak i komunistima bilo jasno kuda to vodi. Socijalizam je, istini za volju, solidno odradio posao kod jednog broja dece. Mi, rođeni sedamdesetih, a i oni rođeni nešto ranije i nešto kasnije, pre svih drugih igara igrali smo se partizana i nemaca. Naši istinski heroji bili su Prle i Tihi. Zagor je strava, ali on je izmišljen lik, ali Prle i Tihi ne da nisu zamišljeni, već smo svi mi bili Prle i Tihi, makar dok se nisu pojavili Ratovi zvezda. No, 1989, u sedmom osnovne, kada smo, kao poslednja generacija u istoriji, kolektivno učlanjeni u Savez socijalističke omladine Jugoslavije, to je bio žešći blam. Neki su u omladinskim knjižicama u rubriku „ime i prezime“ upisivali „Adolf Hitler“ ili čak „kurac, pička“. Ja sam upisao svoje ime i prezime i bilo me je blam jer sam se osećao kao da sam se učlanio u istrošeni kurton, a samo četiri godine pre, sanjario sam o tome kako će biti lepo kada odem na odsluženje vojnog roka. Svi rođeni sedamdesetih i osamdesetih sa pravom se osećaju prevarenim.



U vašem romanu, četnici, ustaše i slični su zle sablasti koje se najednom pojavljuju iz paralelne dimenzije – a to je ova u kojoj zapravo živimo, ova u kojoj pravimo ovaj intervju – i koje će vaši junaci nastojati da suzbiju, da vrate istoriju na pravi, normalan i razuman put. „Stvarni“ Marko Vidojković sigurno pamti onaj obrnuti put: kako su nam četnici, ustaše i ostale aveti postali „kul“ junaci, uzori, borci za prave vrednosti... Sećate li se svojih prvih susreta s tim fenomenom, a moralo ih je biti mnogo, jer ste odrastali u devedesetima?

Smisao romana je upravo u kontaktu između dva univerzuma, socijalističkog i našeg. Pravi ideali i prodati ideali, licem u lice. Upravo iz dela knjige u kome glavni junak prvi put prolazi kroz portal u našu stvarnost, izvukao sam njen naslov. Inače, nije teško objasniti ono što se desilo sa mojom generacijom posle samoubistva koje je izvršio socijalistički sistem. U nedostatku levih, dohvatili smo se za ideale koji su na lešu komunizma iznikli. Tri dana posle svog osamnaestog rođendana, učlanio sam se u Bele orlove. Bio sam ubeđen da činim herojsko delo, voleo sam svoj novi, srpski narod, želeo sam da mu pomognem kako god mogu da se spasi od istrebljenja koje mu je ponovo pretilo od „ustaških koljača“, na takav način sam razmišljao, a budući da sam te godine uglavnom provodio na ulici, bilo je i lepo osetiti se ušuškanim u gomili agresivnih dripaca. Prva i poslednja akcija Belih orlova kojoj sam prisustvovao bilo je mažnjavanje cipela vernicima ispred beogradske džamije. Da ne nabrajam sada po kakvim sam se sve fašističkim gnezdima vucarao kao žutokljunac, ovaj primer je bio sasvim dovoljan. Ispostavilo se da se na čelu borbe za moje nove ideale i moj novi narod nalaze sve sami kriminalaci, smradovi i prodane duše. U mom slučaju, završni obrt se desio 1996, pobedom koalicije Zajedno, na lokalnim izborima. Imao sam dvadeset jednu godinu, bio sam treća godina prava i posle višegodišnjeg glupiranja odlučio sam da pratim zapravo jedini put koji imamo na raspolaganju ako uopšte želimo da opstanemo kao društvo, a to su demokratija i ljudska prava. Na tom putu sam i danas.

Veoma je zanimljivo kako kontrastirate dve slike stvarnosti u vašem romanu: nije samo politička i istorijska realnost drugačija u „paralelnom“ svetu u kojem postoji SFRJ i „našem“ (za njih paralelnom i užasnom) koji prepoznajemo kao svoju svakodnevicu. Naša stvarnost nije samo politički drukčija, nego je doslovno ružnija: ulice su prljave, grad je haotičan i zapušten, ljudi su agresivni, prosti, užasno se oblače, užasno voze, govore, slušaju groznu muziku... Jesmo li mi to, živeći kako živimo, postali nešto kao antipatični mutanti?

Moj junak, Mirko Šipka, u svom prvom susretu s „ovostranim“ Beogradom stiče dojam kako grad deluje kao da su se u njega uselili gremlini. Tako deluje i meni, a nisam u Beograd došao iz drugog univerzuma, već sam u njemu rođen. Ostali delovi Srbije su jednako tužni, ali Beograd je pravo ogledalo našeg mentaliteta. Ponašamo se prema njemu kao gremlini u najgoroj fazi, kada zauzmu gradić i krenu u rušilački pohod, usput jedni druge tamaneći, uz demonsko cerekanje. Posledice koje svi mi osećamo od poslednjih trideset godina su nesagledive. Mi smo kolektivno neizlečivo izopačeni, agresivni, pokvareni, lenji, grozni, čak i kad mislimo da smo skroz okej. I pojedini gremlini za sebe verovatno misle da su okej.

Vi pripadate jednoj od poslednjih generacija koje stvarno pamte Jugoslaviju. Šta mislite kako će knjiga komunicirati sa nama mlađima, koji smo rođeni dovoljno kasno da za nas Jugoslavija bude samo lepa priča – za neke i horor priča – naših roditelja?

Mislim da ćete vi i ostali mladi čitaoci najpre biti zatečeni naracijom. Taj mozak ljudi koji su živeli u socijalizmu, ta krotkost i nevinost, to je jako teško opisivati kada si zagađen onim što se desilo kada je toga nestalo. Gradeći lik glavnog junaka, morao sam da zamislim u kakvog četrdesetogodišnjeg komunistu bi izrastao jedan Titov pionir iz moje generacije. Mirko Šipka poseduje čist komunistički mozak, neisprljan nacionalizmom, nenačet imperijalizmom, verovatno će se mlađim čitaocima učiniti kako bi mogli da mu izdele šljage, ali taj mlakonja se lako maša za svoj pištolj, „zastavu 666“, a poznaje i karate, te se očas posla pretvara u komunističku mašinu za primenu sile. Rekao bih da je ova knjiga pre svega namenjena onima koji pamte SFRJ, ona na neki način za njih predstavlja „povratak kući“ iz koje su silom oterani pre skoro trideset godina, dok mlađima, nadam se, ona može da bude uverljiv prozor u suštinu socijalističkog življenja, koje je u realnosti otišlo u nepovrat.

Izgleda da vas ne napuštaju želja i potreba za nekom vrstom društvenog aktivizma, recimo kroz TV format „Dobar, loš, zao“. Meni bar nekako ne izgleda da je to samo „tezga“, deluje mi da stvarno nastojite da doprinesete promeni svesti. Doduše, i predsednik Vučić često govori o potrebi za „promenom svesti“, ali izgleda da vi i on ne mislite baš na istu svest i baš na istu promenu...

Zbog prirode mog osnovnog, književničkog poziva, sve ostalo što radim može se smatrati „tezgom“, ali pojam „tezgarenje“ uključuje i osećaj nelagodnosti zbog onoga što radiš. Uživao sam uređujući „Plejboj“ u demokratskoj Srbiji, uživam snimajući „Dobar, loš, zao“ u vučićevskoj Srbiji. Svako sa javnim uticajem ima dužnost da digne glas protiv političke pošasti koja nas je snašla. Neverovatno mi je da ima onih koji i dalje polemišu s režimom, u želji da ga raskrinkaju, to je kao kada bi se upirao da dokažeš da je Hitler zločinac, 1945. Stoga me odavno ne zanima šta Vučić govori, već sudim isključivo po njegovim nedelima. Mislim da i svi drugi vrlo dobro znaju šta nam se dešava, samo se dele na one koji se tome protive i one koji na to pristaju.

Izvor: Vreme
Autor: Maristela Ugrinovački
Foto: Braca Nadeždić