Roman „Tajne koje smo čuvale“ pretpostavlja šta su sve znale sekretarice CIA

Lara Preskot može da prati svoju zainteresovanost za „Doktora Živaga“ do samog početka svog života. Ime je dobila po jednoj od glavnih junakinja romana Borisa Pasternaka, čuvene ljubavne priče osuđene na propast tokom revolucije u Rusiji. Njena majka je obožavala filmsku adaptaciju romana.

Pre pet godina, Preskotova je otkrila nešto novo o knjizi kada joj je otac poslao članak iz Vašington posta o tome kako je CIA koristila „Doktora Živaga“ kao sredstvo propagande. „Morala sam da saznam sve o toj misiji“, seća se autorka.

Rezultat tog istraživanja je Larin debitantski roman „Tajne koje smo čuvale“. Reč je o priči o mladim ženama koje postaju umešane u plan da primerke romana „Doktor Živago“ prokrijumčare u Sovjetski Savez gde je zabranjen zbog prikaza života u komunizmu. Preskotova kroz roman plete špijunsku sagu i životnu priču Pasternaka i Olge, njegove velike ljubavi na kojoj je zasnovan lik Lare.

Priča počinje u sekretarijatu starog sedišta CIA u Vašingtonu. Dok je istraživala priču, Preskotova se posebno zainteresovala za žene koje su tamo radile tokom pedesetih godina prošlog veka.

Beleške i izveštaji o misiji Živago su značajno izmenjeni. „Neprestano sam razmišljala o ženama koje su kucale ove beleške i izveštaje, o tim ženama koje su znale tajne samih čuvara tajni“, seća se autorka.

Neke od njih su radile i kao špijunke tokom Drugog svetskog rata. „Neke su bile u prvim redovima sa borcima francuskog otpora. Neke su postavljale bombe kako bi sabotirale vozove i rušile mostove. Kada je završen rat i formirala se CIA, njima su davali kancelarijske poslove, često u odeljenjima za čuvanje izveštaja, sekretarske i kurirske poslove, uprkos svemu što su radile tokom rata.“

Jedna od glavnih junakinja romana, Irina, nije bila špijunka. Jednostavno joj je trebao posao i našla ga je u odeljenju CIA gde je radila kao sekretarica. Nadležni su ipak videli nešto u njoj zbog čega su pomislili da bi se mogla dobro snaći u drugačijoj ulozi – u dostavljanju i preuzimanju paketa „osetljive sadržine“ širom Vašingtona. Irina nije znala šta se nalazi u kovertama, ali je uspela da se uklopi u taj svet.

CIA zatim počinje da je priprema za misiju Živago. Jedna od žena koje je obučavaju je Sali, lepa i prefinjena špijunka koja je nastavila time da se bavi i nakon rata. Dok je pisala, Preskotova je osetila da među njima postoji varnica i znala je da se moraju zaljubiti jedna u drugu. Tako se otvorila putanja za pisanje ljubavne priče koja je paralelna onoj u romanu „Doktor Živago“.

„Ne možemo da posmatramo roman, a da ne vidimo ljubavnu priču u njemu koja se odvija u neverovatnim okolnostima. Znala sam da želim da napišem takvu priču i gotovo slučajno je to palo na Irinu i Sali“, govori nam autorka.

U jednom trenutku, Irina je poslata da preuzme mikrofilm „Doktor Živago“ na ruskom koji će biti pretočen u knjigu kako bi je CIA prokrijumčarila u Sovjetski Savez. Preskotova je tu scenu smestila u jedno od svojih omiljenih mesta u gradu – Biskupovu baštu vašingtonske katedrale.

Autorka je pročitala da je to mesto na kome su se često odvijale primopredaje koje je CIA sprovodila. „Iako se to mesto nalazi usred grada imate osećaj da ste ušli u potpuno drugačiji svet“, kaže Lara.

Danas je gotovo nemoguće zamisliti da bi CIA potrošila toliko vremena i sredstava da krijumčari neko delo koje je postalo poznatije po svojoj ljubavnoj priči nego po politici.

Sama autorka kaže da joj je prva rekacija bila: „Kako je moguće da se knjiga nađe u sred CIA zapleta?“ Ali je istovremeno imalo i savršenog smisla. „Naravno da knjige mogu da se koriste na taj način jer one menjaju srca i umove ljudi.“

Za kraj, autorka navodi da iako živimo u eri Tvitera i „lažnih vesti“, knjige ostaju snažno sredstvo koje je dovoljno preteće da vlasti i dalje pribegavaju cenzuri kako bi zaustavile tok reči i ideja.

Autor: Lin Niri
Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković