Roman „Pačinko“ – igra na sreću kao metafora o životu

Za Koreju je dvadeseti vek bio izuzetno turbulentan. Bila je decenijama japanska kolonija, a nakon toga je, zbog interesa velikih svetskih sila, podeljena na dve zemlje. Njeni stanovnici umirali su zbog rata i siromaštva, a mnogi od njih su potražili bolji život u drugim zemljama.

Veliki broj njih obreo se u Japanu tokom japanske okupacije Koreje, a iako su se neki vratili u svoju domovinu, mnogi su ostali uprkos jasnoj diskriminaciji po pitanju prava koja su mogli da ostvaruju. Učiniće vam se da u poređenju sa japanskim, američko društvo nije ni najmanje ksenofobično i monopolistički nastrojeno.

Sve nabrojane istorijske okolnosti preveliki su zalogaj za jedan roman, ali je Min Đin Li, ako ništa drugo, onda veoma ambiciozna. „Pačinko“, drugi roman koji je objavila nakon debitantskog romana „Free Food for Millionaires“, obuhvata dobrim delom skoro ceo jedan vek, jer radnja pokriva događaje od 1910. (godina kada je Japan anektirao Koreju) do 1989. godine. Knjiga prati više generacija jedne korejske porodice koja je u neprestanoj potrazi za svojim mestom u ovom svetu.

Iako knjiga ima nekoliko junaka čiju sudbinu pratimo, ipak je oslonac romana tiha i principijelna žena po imenu Sunđa. Neplanirana trudnoća koja ju je zadesila u tinejdžerskim godinama, a zatim i upliv u bračne vode sa prezbiterijanskim sveštenikom Isakom Baekom, bili su razlozi zbog kojih je ona napustila malu kuću svojih roditelja i iz ribarskog naselja na granici u blizini Pusana otišla u kuću svoje nove porodice u korejsku enklavu u Osaki. Tamo je odgajala sinove Nou i Mozasua.

Pre nego što će napustiti Koreju, jedna žena iz njenog mesta daje joj savet: „Sunđa-ja, život žene čine beskonačan rad i trpljenje. Prvo trpiš, a onda trpiš još malo... i bez obzira na svu tu patnju, uvek očekuj još patnje i samo se trudi da naporno radiš.“

Rekli bismo da je ovaj savet u najmanju ruku pesimističan, ali se ispostavlja kao tačan. I to ne samo za Sunđu, već za skoro svakog člana porodice Baek (koju su takođe nazivali Boku ili Bando porodica – čak je i njihovo prezime u Japanu bilo lišeno sigurnosti i izvesnosti). Očigledno je da je Lijeva veliki obožavalac engleske klasične književnosti jer koristi perspektivu sveznajućeg pripovedača, a i veliki broj likova kako bi stvorila društveni roman koji podseća na Dikensova dela.

Njeni junaci su u neprestanoj borbi sa ćudima istorije, bore se za opstanak i prihvatanje u zemlji u kojoj su, čak iako su rođeni kao Korejci, tretirani kao stranci. „Za ljude poput nas, dom ne postoji“, primećuje Koh Hansu, čuvar iz senke porodice Baek, koji poseduje ogromno „bogatstvo“ – sumnjivo poreklo – jedinu vrstu bogatstva koja je bila dostupna Korejcima u Japanu. Takođe, Sunđina porodica trpi sve tragedije koje su se obrušile na nju tokom osam decenija u koje imamo uvid.

Roman je na mnogim mestima srceparajuć, a opseg potresnih scena ne utiče na našu povezanost sa određenim junacima, jer kada se loše stvari dese, brzim tempom i iz ugla sveznajućeg pripovedača čine nam se još brutalnijim, a ponekad se dogode i prilično neočekivano. Ovo je knjiga koja ima blizu šeststo strana, a za koju smatram da je trebalo da bude i duža, pogotovu kada je reč o trećem delu romana, jer bi detalji u određenim situacijama samo dodatno doprineli uživanju u čitanju.

Kao i mnogi Korejci u Japanu, i porodica Baek ulazi u posao sa pačinko mašinama, posao koji je za Japance predstavljao znak da je linija „snažnog zadaha siromaštva i kriminala pređena“ i da im nema povratka...

Pačinko je nepoštena igra – fliper u tom trenutku pripada kockaru, ali su sve šanse na strani kuće. Zato je i bila pogodna da je Lijeva upotrebi kao metaforu o životu. „Moglo je da bude samo nekoliko pobednika i mnogo gubitnika“, kaže jedan od junaka, „a opet smo igrali dalje, zato što smo se nadali da bismo mi mogli da budemo ti srećnici.“

Autor: Stef Ča
Izvor: usatoday.com
Prevod: Nataša Đuričić