Roman koji je zamislio kako bi izgledala nacistička budućnost, pre nego što je Drugi svetski rat i počeo

U davno zaboravljenom romanu „Swastika Night“, Hitler je bog, žene su podljudi a ljubav mrtva.


 
Najizuzetnija stvar kod knjige „Swastika Night“ jeste činjenica da je objavljena 1937. godine. Nevil Čembrlen je radio na politici smirivanja Nemačke i njenog firera, a rat je još uvek bio nekoliko godina daleko. Ali britanska spisateljica Ketrin Burdekin već je bila zamislila budućnost 700 godina posle trijumfa nacista i svet podeljen na nemačku i japansku interesnu sferu.
 
U ovoj budućnosti Hitler se smatra božanstvom, a na žene se gleda kao na podljude – tek nešto malo više od „životinja koje govore“ kako jedan junak u romanu kaže. Pišući pod pseudonimom Mari Konstantin, Burdekin je izložila opasnosti rasne i muške prevlasti, ne samo za one koji nisu muškarci i Nemci, već i za najprivilegovanije slojeve.
 
Od januara 2018, knjiga će biti u postavci prve izložbe spekulativne fikcije u klubu Grolier, njujorškom društvu posvećenom književnosti i ljubiteljima knjiga, zajedno sa klasicima kao što su „Ostrvo doktora Moroa“ H.G. Velsa i prvim američkim izdanjem „Frankenštajna“. Dela spekulativne fikcije, pogotovo alternativne istorije, obično otkrivaju neke duboke strepnje iz vremena kada su nastale. Ali „Swastika Night“ koja je bila zaboravljena većim delom 20. veka, neobično je aktuelna u današnje doba, kada su brige iz tridesetih godina 20. veka – autoritarne vođe, rasističke ideologije i veza između pola i moći – ponovo oživele.



Knjiga počinje u „kapeli Svetog Hitlera“ unutar crkve izgrađene u obliku kukastog krsta. Hitler je postao ikona, predstavljen kao natkriljujući uzor sa plavim očima i dugom zlatnom kosom, koji „nije rođen od žene“ već je eksplodirao potpuno oformljen iz glave boga gromovnika. Nekada, decenijama posle pobede u onome što su zvali „Dvadesetogodišnji rat“, Nemci pobednici su shvatili da će im biti lakše da kontrolišu podaničko stanovništvo religijom nego silom (iako je sila takođe sveprisutna). Njihovo društvo je organizovano u stroge kaste. Na vrhu su Vitezovi, direktni potomci 3000 ljudi koje je odabrao Hitler. Ispod njih su drugi nemački muškarci, poznati kao Nacisti, a ispod stranci, muški „Hitlerovci“.
 
Na dnu lestvice su žene koje žive u odvojenim, zatvorenim oblastima. Na verskim službama one su indoktrinirane po dva osnovna pitanja: nikada ne treba da se opiru nijednom muškarcu (silovanje kao pojam, više ne postoji) i bez ikakvog protivljenja treba da predaju svoje muške bebe. Junak knjige, Alfred, Englez na hodočašću u Nemačkoj, slobodan je mislilac koji ne veruje da je Hitler bog ili da su Nemci nadmoćni u odnosu na njega. Ali čak ni on, ni na trenutak ne pomišlja na mogućnost da žene nešto vrede.


 
Iako je pre nekoliko stotina godina došlo do jedne kratkotrajne pobune Engleza i Škota, većina ljudi je prihvatila ovakvo društvo. Unutar svog strogog sistema, država obezbeđuje domove, hranu i brigu za starije. Ljudi poput Alfreda mogu sebi da priušte mali luksuz – povremenu cigaru možda – i ne moraju da brinu o osnovnom preživljavanju.
 
Ali kada Alfred sretne Viteza Fridriha fon Hesa, koji ima sopstvene tajne ideje o njihovom društvu, ograničenja rasne i muške superiornosti, čak i za one na vrhu te piramide, postaju jasna. U ovoj knjizi nema dvosmislenosti i to se najbolje vidi kada fon Hes objašnjava da pod nemačkom vladavinom niko – čak ni Vitezovi – nisu u stanju da stvore novu muziku (barem ne dobru) ili novu umetnost. Sistem koji da ljudima moć, takođe ih i oslepi.
 
Burdekin je rođena 1896. godine u Derbiširu, u Engleskoj. Roditelji joj nisu dozvolili da ode na Oksford, kao što je njen brat otišao, pa se udala za olimpijskog veslača, dobila dve ćerke, emigrirala u Australiju, počela da piše, napustila supruga, i onda se vratila u Englesku. Tridesete godine 20. veka su bile njen najplodniji stvaralački period, kada je napisala 13 romana, od kojih su šest objavljeni. Bila je zainteresovana za racionalnost, putovanje kroz vreme i polove. U njenoj knjizi „Proud Man“ jedan junak je putnik kroz vreme, i uz to – hermafrodit. Njeni prvi radovi su izašli pod pravim imenom, ali Mari Konstantin se pojavila 1934. godine kada je njen rad postao politički angažovan, da bi se zaštitila od mogućih posledica. Identitet Mari Konstantin nije otkriven sve do ranih osamdesetih godina, kada je istoričarka književnosti Dafne Pataj insistirala da prvi izdavač romana „Swastika Night“ otkrije pravi identitet autora knjige.
 
„Swastika Night“ ima neke očigledne naslednike, od kojih su najpoznatiji „1984“ od Džorža Orvela, „Čovek u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika i „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud. S tim što su žene u budućnosti koju je zamislila Ketrin Burdekin, toliko potlačene da nisu u stanju da se pobune kao u romanu Margaret Atvud. Njihov otpor je biološki. Prestale su da rađaju ženske bebe, preteći tako opstanku nemačke rase.
 
Snaga Burdekinove leži u njenom razumevanju moćne privlačnosti ideologije i duboke pretnje koju ona predstavlja. Posle izgubljenog rata, razmišlja Alfred, ljudima je bilo lakše da veruju da su podređeni bogu, nego armiji običnih ljudi. Tek posle 700 godina su nemački podanici smogli snage da dovedu u pitanje to donekle utešno verovanje. I ljudi, ne samo Vitezovi već i Nacisti, Hitlerovci i čak progonjeni hrišćani, prihvatili su prokaženost žena, misli on dalje, jer su već verovali da su žene samo „odraz muških želja“. Čak su i žene, kako postaje jasno, pomogle sopstvenom padu. „Mislile su da ako sve što im muškarci narede ispunjavaju radosno i poletno, muškarci će ih nekako, po toj logici, voleti još više“, objašnjava fon Hes.
 
Umesto toga, ljubav je postala nemoguća, i to je ključna poruka autorke. Život u totalitarnom društvu, možda nije tako loš, čak i za one iz nižih slojeva. Ali uzdizanje jedne grupe na pozicije moći (a ta grupa mogu biti i žene – u drugoj knjizi „The End of This day's Business“, Burdekin je stvorila paralelno društvo patnje u kome dominiraju žene) čini da mogućnosti u ljudskom životu, za svakoga postanu manje.
 
Izvor: atlasobscura.com