Rik Riordan o „Magnusu Čejsu“: Kurt Kobejn kao neočekivana inspiracija za reinterpretaciju nordijskih mitova

Tokom deset godina otkako se „Kradljivac munje“ pojavio u knjižarama, autor Rik Riordan je stvorio čitav literarni univerzum za decu zasnovan na grčkoj mitologiji. Nakon što je Persi Džekson konačno porazio zlog titana Krona i njegove horde grčkih čudovišta, Riordan je počeo da se poigrava sa rimskom mitologijom (u serijalu Heroji Olimpa), da bi prešao na egipatsku (Hronike Kejna).

A sada, sa „Mačem leta“, Riordan pokreće novi serijal Magnus Čejs i bogovi Asgarda. Kao što naslov nagoveštava, autor sada primenjuje svoju prepoznatljivu mešavinu šaljivih tinejdžerskih protagonista i mitsku rekonstrukciju nordijskih saga. Iako Magnus Čejs pripoveda o svojim pustolovinama u prvom licu, kao i Persi, on je ipak malo siroviji. (Magnusa prvi put upoznajemo dok živi kao beskućnik na bostonskim ulicama). Sa živopisnijim sporednim likovima i pretežno nasilnijim tonom nordijskih mitova, Magnus Čejs uspeva da se izdvoji od svojih prethodnika, a da ipak očuva iste vibracije koje Riordanovi fanovi vole.

Entertainment Weekly je intervjuisao Riordana pre svečanog objavljivanja „Mača leta“, gde pisac govori o problemima adaptacije nordijskih mitova i po čemu se ovo delo razlikuje od njegovih prethodnih romana.

Magnus je po svom tonu sličan Persiju, ali ipak ima sopstveni identitet. Kako postižete da se protagonisti razlikuju?

Bio sam zabrinut zato što sam se ponovo vratio pisanju iz prvog lica, kao što je bio slučaj sa Persijem Džeksonom, a i sami mitovi po svojoj strukturi imaju mnogo sličnosti. Zaista sam želeo da Magnus bude individua sa sopstvenim stavom i glasom. Jednostavno sam odlučio da se neću stresirati oko toga, ako je moguće. Tako sam dozvolio Magnusu da mi ispriča svoju priču. Znao sam da je beskućnik, znao sam da ima 16 godina, što znači da je stariji od Persija. Njegova prošlost je malo tegobnija. Trpeo je neke stvarno jake udarce u životu. I dalje ima određenu dozu sarkazma, kao i Persi, ali je zato malo grublji. Ima za nijansu ciničniji stav prema životu.

Kako ste se uhvatili ukoštac sa problemima koji muče jednog tinejdžera beskućnika i kako ste to izbalansirali sa svojim vedrim tonom?

Mislim da je humor najpotrebniji svaki put kada se dotaknete neke stvarno teške teme, jer je humor kao kvasac. Zahvaljujući njemu, sve postaje lakše i nikada ništa nije toliko ozbiljno da se ne može podneti.

Kao nastavnik sam radio sa decom beskućnicima i na osnovu tog iskustva znao sam kako im je i koliko je težak svakodnevni život. Jedno je ako ste iz porodice srednje klase a u školu dođete bez domaćeg zadatka, a potpuno drugo ako živite u automobilu sa jednim roditeljem, kao što je bio slučaj sa nekim mojim učenicima. Pisao sam na osnovu tog saznanja. Ovaj problem je naročito izražen u Bostonu. Pročitao sam mnogo novinskih članaka o beskućnicima u Bostonu i o deci koja se bore sa time. Došao sam na ideju da Magnus posluži kao njihov predstavnik.

Koje ste lekcije naučili iz ranijih knjiga i primenili ih na ovu?

Pa nadam se da učim. Svi se nadamo da postajemo bolji u onome što radimo. Karijeru sam počeo pišući detektivske romane za odrasle. Iz toga sam mnogo naučio o mudrijaškom naratoru iz prvog lica. Mnogo sam naučio o ispredanju zapleta, implementaciji nagoveštaja i elementima misterije. Persi Džekson je nastao na osnovu mog radnog iskustva u srednjoj školi. Tu sam naučio kakva su deca, koje teme su im bliske, šta im je smešno. Nadam se da kroz svaku knjigu poboljšavam svoj stil i narativ prilagođavam čitaocima. U određenom momentu čitaoci su razvili određena očekivanja od svake moje knjige koju počnu da čitaju. U njima će naći akciju, napetost i humor. Srećom, i ja to volim, tako da ih sa zadovoljstvom stvaram za čitaoce.

Sa kojim ste se izazovima susreli prilikom adaptacije nordijskih mitova, za razliku od grčkih i egipatskih?

Nordijski mitovi su daleko krvoločniji. U njima ima mnogo krvi i nasilja. Drugim rečima, Valhala je u suštini mesto gde se sve vreme i svakoga dana svi međusobno ubijaju. Definitivno nije bilo lako pretvoriti to u zabavnu priču za decu. Mučila me je prva velika bitka u Valhali, jer nisam znao kako da je precizno prikažem, ali i na način koji nije krajnje užasavajući.

U nordijskim mitovima ima mnogo besmislenih stvari, a deca na to gledaju kao što gledaju na sve ostalo što im izgleda glupo u svetu odraslih.

To samo potvrđuje šta deca očekuju i da svet ume da bude pomalo apsurdan. Naravno da se medovina dobija od koze koja živi na drvetu – zašto da ne? Svakako da i u stvarnom životu imamo takve besmislice. Mislim da dosta toga ima i u vikinškom humoru. Ne bih rekao da su sve shvatali bukvalno.

Da li je bilo nekih određenih nordijskih bogova ili čudovišta o kojima ste se naročito radovali da pišete?

Loki je sjajan. Tajna je u tome da sam morao da zaboravim na Toma Hidlstona (glumca koji igra Lokija u Marvelovom filmskom univerzumu), koji je odličan i fantastičan u toj ulozi, jer sam želeo da se vratim korenima i onom Lokiju iz mitova. Što se tiče čudovišta, vuk Fenris mi je oduvek ulivao strah u kosti. On je zaista neverovatno čudovište.

Sviđa mi se kako ste ga opisali. Nije samo prosto neki veliki vuk već ima karakter slatkorečivog đavola.

Da, nije bitna samo veličina, već prepredenost, lukavost da te ubedi da samom sebi prerežeš grlo.

Čak se šalite na račun Lokija i Tora iz filmova o Osvetnicima.

Shvatio sam da je neizbežno i da je bolje suočiti se s njima i pomalo se našaliti na njihov račun.

Kada govorimo o Lokiju, jedan od mojih omiljenih likova u knjizi je Sem, tj. Samira Al-Abas. Mislim da je ona odličan primer raznolikosti – nije beli muškarac, nije žena koja je predmet ljubavnog interesovanja. Takođe, besprekorno je utkana u istoriju ovog mita. Možete li nam reći nešto o njenom nastanku?

Ideja za nju je nastala već tokom istraživanja izvornih materijala. Priča o kalifu iz Bagdada koji posećuje Vikinge u Rusiji – koju Sem priča u romanu – istinita je. To je jedan od najboljih izvora koje imamo, jer Arapi su u to vreme čitali i pisali kada niko drugi nije. Fascinirala me je povezanost koja je još tada postojala – to što je svet već tada bio mnogo umreženiji nego što mislimo, a različite kulture nisu bile hermetički zatvorene i sve vreme su se mešale. Pomislio sam kako bi bilo da ubacim lik moderne američke muslimanke koja i dalje ima vezu sa svetom Vikinga, kao što je imao kalif iz Bagdada pre toliko godina.

I onda sam opet počeo da se prisećam iskustava sa svojim učenicima. U snažnom sećanju mi je ostao događaj sa časa američke istorije na dan 11. septembra, u odeljenju gde je jedna učenica bila muslimanka. Počela je da plače kad je čula vesti, jer je shvatila da su se njen svet i njen život upravo promenili na način koji nije želela i koji nije mogla da kontroliše. To sećanje mi je ostavilo snažan trag i nadahnulo me da naučim mnogo o islamu i istini o toj kulturi, za razliku od onoga što čujemo u medijima, što je često izobličena slika. Samira je nastala iz kombinacije ovih faktora.



Još nešto što je veoma zanimljivo u nordijskim mitovima jeste koncept Ragnaroka. Kako ste mu pristupili? Da li je on jedinstven u nordijskoj mitologiji?

Mislim da jeste. Taj nivo svesti o sopstvenom sudnjem danu i načinu na koji će se dogoditi. Naravno, i u grčkim mitovima postoji nešto slično. Postoje predskazanja i ljudi koji pokušavaju da ih izigraju. Ali u nordijskim mitovima svi prihvataju svoju sudbinu. To mi je bio problem. Kako da proizvedem dramsku napetost ako je kraj poznat? Loki na jednom mestu kaže: „Ono što možeš je da promeniš detalje. Tako pokazuješ bunt. Tako menjaš priču. Znam kako ću umreti, ali do tada ću igrati svoju igru“.

Nekoliko nedelja sam nosao ovu knjigu sa sobom po kancelariji i svako ko je video korice rekao mi je isto – da Magnus liči na Kurta Kobejna. Da li je to namerno?

Jeste namerno. Nisam baš hteo da bude toliko očigledno, ali potiče iz jednog komentara u knjizi, kada Magnusa mama zadirkuje da liči na Kurta Kobejna. Kada je ilustrator Džon Roko to pročitao, prihvatio je ideju i stavio je na korice. Neću se žaliti, jer ga i ja tako zamišljam. Ali smešno mi je što su neki ljudi govorili: „Ma niko više ne zna ko je to, neće primetiti“. Pa, primetili su.

Ono što povezuje Magnusa i Persija je što su obojica vezani za mamu, što je zanimljivo, jer je mnogo mitova zasnovano na patrijarhatu i ko je čiji otac. Da li ovo potiče iz ličnog iskustva?

Da, to je istina, uvek sam bio vezan za mamu. Ona je jaka i važna ličnost u mom životu. Ima snažnu sklonost ka umetnosti i podržava me kada radim nešto kreativno. To sam verovatno nasledio od nje. Naravno, u knjigama za decu roditelj je uvek odsutan. Uvek postoji neki mehanizam koji roditelje izbacuje iz jednačine, jer dete mora da se samo snađe.

U knjizi se pojavljuje Anabet Čejs i u srodstvu je sa Magnusom. Možete li nam otkriti kakvi su planovi za nju? Da li polako stvarate Osvetnike u svojoj mitologiji za adolescente?

To bi bilo zaista zabavno. Da li ću ikada doći do te tačke, zaista ne znam. Stvarno mi se sviđa model paralelnih svetova u kojima se radnje podudarno dešavaju. Dopada mi se ideja da lik iz jednog serijala može da se pojavi u drugom i da se s vremena na vreme dešavaju takvi prelasci. Jer mitologije zaista jesu postojale uporedo jedna sa drugom, tako da ima smisla da moderne verzije takođe uporedo postoje. Tako je. Anabet će biti prisutna u serijalu. Zaista će odigrati određenu ulogu. Nije velika, ali nije ni beznačajna. Videćete je ponovo.

Autor: Kristijan Holub
Izvor: ew.com
Prevod: Borivoje Dožudić