Ričard Flanagan priča o događajima koji su inspirisali njegov roman „Uska staza ka dalekom severu“

Možete li nam opisati svoj poslednji roman „Uska staza ka dalekom severu“?

Moj otac je bio prinudni radnik na Pruzi smrti, koju su Japanci, koristeći ratne zarobljenike i azijske robove, izgradili 1943. godine. Njena gradnja kroz divljine Tajlanda i Burme, prouzrokovala je smrt između 100 i 150 hiljada ljudi. Ja sam dete Pruge smrti.

Uvek sam znao da ću jednom morati da napišem ovu knjigu ako želim da budem pisac. Ali to je roman a ne istorija i doktor Dorigo Evans, glavni lik knjige, nije moj otac već ja.

Pošto sam završio roman, shvatio sam da je to priča o ljubavi, napisana u senci očeve smrti. Napisao sam je kao prikaz života jednog čoveka u kome se otkrivaju i životi drugih, sve to uokvireno pričom o mnogim oblicima ljubavi – erotske, porodične, očinske, estetske i fizičke.

Središte romana čini jedan dan u japanskom zarobljeničkom logoru na Pruzi smrti, u kom ubijaju nevinog čoveka. Roman zatim prati više likova – Japanaca, Korejca, Australijanaca i njihove različite i raznovrsne sudbine. Pišući ovu knjigu, želeo sam da razumem krivicu i sram, zlo i ljubav. A kada sam je završio, shvatio sam da je potpuno razumevanje nemoguće.

Vaš roman nosi isti naziv kao i delo pesnika Macua Bašoa. Zašto?

Sjajna knjiga koju je napisao haiku pesnik Bašo, putopisni dnevnik „Uska staza ka dalekom severu“ iz 1689. godine, predstavlja jedan od vrhunaca japanske kulture. Pruga smrti je, s druge strane, jedna od njenih najnižih tačaka. Želeo sam da koristim forme i uticaj japanske književnosti, tako lepe, tako duboke, u nadi da ću makar malo uzvisiti jednu užasnu i neopisivu priču.

Kako ste uspeli da tako živopisno dočarate užas koji se odvijao na pruzi?

Nisam. Neki čitaoci su ga jednostavno našli u knjizi. Drugi su našli nešto drugo – humor, ljubav, očaj, mržnju. Ja sam samo nameravao da prenesem, najbolje što sam mogao, humor, pljuvačku, trulež, mulj, kamen, gnoj, kišu, krv i govna. I da bi dočarao neverovatno, faraonsko ropstvo koje je izgradilo Prugu smrti, pisac mora koristiti jedino jezik svakodnevnice. Da bi opisao neopisivo, što i jeste zadatak pisca, neophodno je da usidri svoje pisanje u svet realnosti i stvari nazove pravim imenom. I to nije bio lak zadatak jer mi je trebalo 12 godina da završim knjigu.

Kakvo mesto zauzima nada u vašem romanu?

Ključno. Sav život pokušava da se izrazi kroz slobodu, čiji pokretač čini nada. Niče je smatrao nadu najgorim od svih zala jer produžava patnju čoveka. Ali čak i da je bio u pravu, mi ne možemo živeti bez nade, i svaki roman koji ne sadrži tu osnovnu dinamiku duše, neistinit je, dosadan i loš.

O romanu „Uska staza prema dalekom severu“

„Od tada su za njih postojale samo dve vrste ljudi: oni koji su bili na Pruzi i ostatak čovečanstva - oni koji nisu.“

„Uska staza ka dalekom severu“ odvija se u toku jednog dana u japanskom logoru na burmanskoj Pruzi smrti, avgusta 1943. godine. Tog dana ratni zarobljenik Dorigo Evans, koji se bori da ljude pod svojom komandom sačuva od gladi, kolere, prebijanja, dobija poruku koja će mu promeniti život. I dok se priča širi da pored života logoraša obuhvati i sudbine čuvara, Flangan povezuje sve elemente blistavom ljubavnom pričom o Dorigu i njegovoj predratnoj vezi sa ujakovom ženom Ejmi. Posle rata, Dorigo se ženi sa drugom i, možda očekivano, slavi ratnog heroja pretpostavlja ličan osećaj promašaja i krivice.

Knjigu čini još dirljivijom činjenica da je Ričardov otac, Arč Flanagan preživeo burmansku Prugu smrti. Roman nije zasnovan na Arčovom životu, ali otac je piscu dočarao mnoge detalje na koje se mogao osloniti. Istraživajući za knjigu, Ričard je putovao u Burmu i Tajland, u podmuklu džunglu u kojoj su njegov otac i drugi zarobljenici živeli i umirali kao robovska radna snaga. Takođe je otišao u Japan da sretne jednog od očevih mučitelja, bivšeg čuvara poznatog kao Gušter, koji je bio osuđen na smrt zbog ratnih zločina. Ričard je o ovom teškom susretu rekao da „gde god da je zlo bilo, ono nije bilo u toj sobi sa njim“. Kada je pisac smogao snage da i sa ocem priča o tome, ovaj je počeo da zaboravlja detalje iz logora „kao da se konačno oslobodio njega“. Ričard je prepravio roman zbog ovih putovanja, i završio ga u predvečerje očevog života. Arč je umro dan pošto je knjiga završena.

Roman je posvećen zarobljeniku pod brojem 305, logoraški broj njegovog oca, i u mnogo čemu je posveta svim savezničkim ratnim zarobljenicima kao i njihovim tamničarima. Odmah nam na pamet padaju izuzetni memoari Erika Lomaksa „Čovek sa pruge“, koji su, ispraćeni filmom snimljenim po njima, ponovo postali bestseler. I dok su ljudi i dalje opčinjeni ovim događajima, uzbudljivo je britanskoj publici predstaviti Ričardov roman koji sa Lomaksovim delom deli duh velikodušnosti, rečitu mudrost i potragu za razumevanjem.
 
Izvor: penguin.co.uk