Recipročna ljubav: prikaz romana „Oblik vode“ Giljerma del Tora i Danijela Krausa

Književnost koja se bavi romantikom lako može delovati otrcano. Postoje izvesne odrednice i zapleti koje sledi većina ljubavnih romana. Upoznati smo sa junacima pre nego što i otvorimo prvu stranicu ili pak saznamo njihova imena. Na tome se, ali i na činjenici da autori u potpunosti iskorišćavaju našu želju da posredno iskusimo ljubav, zasniva celokupna industirja. Protagonisti muškog i ženskog pola – gotovo uvek belci – mogu se zaljubiti na prvi pogled. Čitav svet može pokušati da im stane na put. Desiće se scena seksa, ili više njih, opisana indirektnim jezikom tako da ne deluje pornografski. Sa romanom „Oblik vode“ nije takav slučaj. Tu su likovi sa kojima se nikada niste susreli, koji žive i vole na potpuno drugačiji način. Čak je i seks nov, čudan i drugačiji.

Pre nego što se dublje pozabavim samom knjigom, nijedna rasprava o ovoj priči ne bi bila potpuna bez prethodnog spominjanja filma. Kao dobitnik nagrade Oskar za najbolji film i najbolju režiju, između ostalih, treba naglasiti da je filmska verzija ove priče prelepa. Prilično je istog sižea, samo sa podzapletima i sudbinama junaka koji su prilagođeni prikladnom vremenskom okviru koji film kao medij zahteva. Kada bi se odlučilo da se snima po knjizi, prateći svaku stranicu, film bi mogao da traje deset sati. Većina vas je do sada verovatno pogledala film, ali ipak upozoravam na spojlere. U „Obliku vode“, Elajza Espozito je nema čistačica koja radi u tajnoj vladinoj ustanovi – Okam. Njen najbolji prijatelj je Džajls, gej umetnik, ali je i bliska sa svojom koleginicom Zeldom, Afroamerikankom. Jednoga dana Ričard Strikland, zaposlen u Okamu, stiže sa čovekolikim, amfibijskim stvorenjem, koje podseća na Ejb Sapijena u „Helboju“ ili čudovište iz Crne lagune („Creature from the Black Lagoon“). Elajza i stvorenje se zaljubljuju, ona ga oslobađa iz zatočeništva Okama uz pomoć Džajlsa i Boba Hofstetlera, glavnog naučnika zaduženog za stvorenje i sovjetskog špijuna. Naposletku, sa Striklandom koji im je za petama, Elajza uspeva da dovede stvorenje do okeana gde mu se pridružuje ispod površine vode.

Ako vam se ovakav sažetak čini prekratkim, sa nedostatkom ključnih informacija, to je zato što želim da osetite ono što sam ja osetio kada sam gledao film, nakon čitanja knjige. Skoro pa je nepravedno porediti ih, ali roman pruža mnogo više. Saznajemo dosta o samim likovima, o njihovim životima, o Striklandovom lovu na stvorenje, i osećamo više toga što likovi proživljavaju. Kako bi postigao sve to, Danijel Kraus u svoju prozu unosi sirove emocije i osećaj kao da se nalazite u snu. Kao da svet koji promatrmo kroz stranice nije potpuno realan, ali sa druge strane je i bolno stvaran. Nešto od tog osećaja možemo pronaći i u filmu, posebno kada smo sa Elajzom. Ali u romanu je cela priča predstavljena u tom snolikom stanju. Svaki od junaka je toliko u svom nekom svetu da kao usnuli prolaze kroz život, videći oko sebe samo ono što žele da vide. U pojedinim trenucima, susreti sa stvorenjem izbacuju likove iz njihovih kalupa. U drugim ih dublje potiskuju u njihovo ludilo.

Tačka gledišta svakog junaka ovog romana ima sopstveni ton i osećaj koji nosi sa sobom – Kraus nam u svakom trenutku jasno stavlja do znanja u čijoj glavi se nalazimo. Elajza putuje kroz svoj svet na sebi svojstven način, dok poglavlja koja se bave Džajlsom sadrže sveprisutan osećaj starenja i klonuća. Osećamo i borbu koja se odigrava u Hofstetleru i prihvatamo njegovo ushićenje kada otkrije da bi stvorenje ipak moglo biti inteligentno. Zapravo, mi provodimo u njegovoj glavi skoro isto toliko vremena koliko i u Elajzinoj. A tu je i Strikland. Roman zapravo počinje njegovom pričom, pričom o grozničavom putovanju u srce amazonske prašume kako bi ulovio Deus Brankuiju – božanstvo sa škrgama. Njegov nadređeni, general Hojt, nikada se ne pojavljuje niti čuje. Njegove reči su cenzurisane u tekstu, ali nas Strikland na njih podseća. Pretnja koju on nameće priči leži uglavnom u tome što on utiče na Striklandov razum. Dok Hojtove namere koje ima sa Deus Brankuijom postaju sve očiglednije, Strikland, figurativno i bukvalno, sve više i više gubi sebe. Svoj razum, svoje prste, svoje strpljenje, svoju ljubav. Mi prolazimo sa njim svaki bolni trenutak.

Moram priznati da, nakon što sam pročitao roman i odgledao film, prikaz stvorenja u romanu sadrži više nijansi i kreativnosti. Stvorenje u filmu nema ime, ne vidimo ga u interakciji sa Elajzom, osim pukim gestovima i u sceni seksa. Time se dovodi u pitanje da li je stvorenje u potpunosti razume. Ono se po prirodi zverskije ponaša, kao kad pojede Džajlsove mačke. U romanu, stvorenje je – božanstvo. Prisustvujemo Striklandovom susretu sa njegovim poklonicima u Amazoniji. Ono ne ubija mačku; zapravo, mačka se sama nudi kao žrtva da usliši Deus Brankuiju. Ono nam demonstrira svoje natprirodne moći time što može da kontroliše vodu i što mu se sve životinje klanjaju. U nekoliko poglavlja provodimo vreme u glavi stvorenja tako da razumemo njegovu inteligenciju. Ono oseća, razume i voli. Ono nam pokazuje kajanje nakon što pojede mačku i povredi Džajlsa. U filmu, čin Džajlsovog isceljenja deluje skoro nasumično, poput psa koji liže lice svog vlasnika. U romanu, Deus Brankuija očajnički želi da iskaže žal i kajanje zbog svojih postupaka.

„Oblik vode“ je prvenstveno ljubavni roman. Romanom odišu i akcija, napetost i primese špijunskog trilera. Ali je romantika ta koja povezuje sve ove likove. Romansa između Elajze i Deus Brankuije zauzima centralnu poziciju, i to kao ljubav u svom najčistijem obliku. Uprkos svim razlikama oni se istinski razumeju. Kada dođe trenutak u kom oni telesno iskuse svoju vezu, to nije ni šok ni iznenađenje. To je neizbežnost. Naravno da će ovo dvoje, koji su u ljubavi, imati seksualni odnos. Međutim, roman nam predstavlja i druge oblike romantičnih odnosa, kao i odsustvo istih. U većini razgovora koje Zelda vodi sa Elajzom ona se žali na svog muža Brustera. Džajls čezne za mladim konobarom, sve dok ovaj ne sazna da je Džajls homoseksualac. Strikland postepeno gubi osećaj ljubavi prema svojoj ženi, Lejni, dok podleže svom ludilu, dok se ona zaljubljuje u svoju novostečenu nezavisnost. Čak i Hofstetlerova priča ima prizvuk romanse. On voli Rusiju, svoju domovinu, i ne želi ništa više osim da se vrati i vidi svoju porodicu.

Pouka ove priče je jednostavna: ljubav se može pronaći bilo gde i bilo kad. Može se desiti kada se najmanje nadate ili kada mislite da ste dotakli dno života. Može biti oblik ljubavi koji nikada niste očekivali, sa osobom u koju nikada niste pomislili da možete da se zaljubite. U ljubavi nije bitan izgled. U ljubavi nije važan životni stil. U ljubavi nisu bitne materijalne stvari. U ljubavi je bitna komunikacija u kom god obliku ona može da se iskaže. Sama forma nije bitna dok god postoje razumevanje i prihvatanje. Oni koji su čuli za ovu priču samo u prolazu je mogu znati kao „priču o ribljem seksu“. Ali „Oblik vode“ je mnogo više od toga. Ova priča je otelovljenje ljubavi. A voda, poput ljubavi, nema nikakav oblik.

Autor: Majkl Konstanco
Izvor: cityonthemoonblog.com
Prevod: Aleksandra Branković