Recenzija romana „Ratno svetlo“, autora Majkla Ondačija – čarolija starog majstora

„Mi nemamo sećanja iz detinjstva“, rekao je Frojd, „samo sećanja koja se odnose na naše detinjstvo“. Čini se da je ova ideja – da su sećanja tvorevina našeg starijeg sopstva koje razmišlja o prošlosti – bila u osnovi najvećeg dela izuzetne književne karijere Majkla Ondačija. Roman „Ratno svetlo“, njegovo osmo prozno delo, govori o Natanijelu, dvadesetosmogodišnjem naratoru koji razmišlja o svojoj neobičnoj, avanturističkoj mladosti.

Priča romana počinje 1945. godine. Četrnaestogodišnjeg Natanijela, i njegovu sestru Rejčel, roditelji ostavljaju u Londonu, prepuštene brizi tajanstvenog čoveka zvanog Leptirica. Roditelji navodno odlaze u Singapur zbog očevog posla. Uskoro saznajemo, međutim, da je njegova majka, Rouz, ta koja stoji iza ovog odlaska iz Britanije i da je ona žena koja vodi uzbudljiv dvostruki život kao špijunka.

Prva polovina romana „Ratno svetlo“ predstavlja sentimentalan prikaz Natanijelovog odrastanja i obrazovanja bez roditelja, u posleratnom Londonu. Kratko vreme, kao i sâm Ondači, provodi u internatu Dalvič koledža, a zatim ga napušta, a Leptirica ga uvodi u veliki broj tajnih društava. Vikendima počinje da radi u hotelu „Krajterion“ okružen „uglavnom imigrantskim osobljem“ koje Leptirica nadgleda; udružuje se sa Darterom, sumnjivim krijumčarom hrtova; upoznaje Agnes, čiji je brat agent nekretninama, koji ih uvodi u mnoge prazne domove.

Sve u ovom svetu deluje obećavajuće i tajanstveno, kao rešenje nekakve velike zavere odraslih, ali tako život izgleda većini dece.

Drugi deo romana prati Natanijela koji je sada u kasnim dvadesetim, u „zabačenom selu, u zidom ograđenoj bašti“. Shvatamo da ova knjiga uopšte nije o njemu, odnosno, da se on preobrazio u onu vrstu povučenog i zatvorenog pripovedača kakvog je Filip Rot majstorski predstavio u svom romanu „Nemeza“. Natanijelova uloga je zapravo da poveže u jednu celinu živote njegove, sada pokojne majke, tajne agentkinje Rouz i jednog čoveka – bizarnog imena Marš Felon – „majstora za krovove, prirodnjaka i autoriteta za bojna polja“ i mnogo toga drugog. Natanijel priznaje da je u stanju da „pokupi samo deliće njihove priče“, ali ako čitalac pažljivo prati, delići koje je sastavio u celinu ostavljaju utisak istinite priče, deluju kao objašnjenje „zbunjujućeg i živopisnog sna njegove mladosti“.

Pisac i kritičar Dejvid Šilds vrlo je sugestivno opisao način na koji funkcioniše sećanje. Rekao je da u pokušaju da „popunimo praznine, mi naša sećanja pretvaramo u određene slike, koje za naš um predstavljaju određena iskustva, predmete ili misli.“ Ako o našim sećanjima razmišljamo na taj način – kao o vizuelnim metaforama – onda možemo da razumemo neverovatnu snagu Ondačijevog stila: on je umetnik sećanja. Efekat jedinstvene stvarnosti koji uspeva da postigne u svojim delima posledica je njegove sposobnosti da prizove slike sa takvom oštrinom da ih čitalac doživljava kao nešto poznato, intimno i istinito.

„Ratno svetlo“ je roman koji se čitaocu obraća nizom jasno opaženih, upečatljivih slika: Natanijel i Darter u noći, na obali Temze; Natanijel i Agnes u ogromnoj zapadnolondonskoj kući, vode ljubav dok čopor hrtova divlja oko njih; Marš Felon kao jedan od prvih majstora parkura, koji procenjuje zgrade Kembridža i Londona. Kant je skovao termin za delo fikcije koje se čini stvarnim kao i materijalni svet: hipotipoza. Roman „Ratno svetlo“ me je usisao u svoj svet, kao nijedan roman kojeg mogu da se setim; podigavši pogled sa knjige, iznenadio sam se kada sam shvatio da oko mene još uvek protiče XXI vek.

Romane „Ratno svetlo“ i „The Cat’s Table“, koji imaju mnogo toga zajedničkog, možemo da posmatramo zajedno, kao početak Ondačijeve kasne faze. Za razliku od Džona Maksvela Kucija, pisca koji se uz Ondačija smatra jednim od najboljih romanopisaca engleskog jezika, Ondačijeva kasna faza je sveobuhvatna, vrlo čitljiva i dirljiva. Genijalnost romana „Ratno svetlo“ je u tome što priča poznatu priču – žena-špijun postala je opšte mesto u književnosti, od Vilijema Bolda do Sajmona Mauera – na način koji nam pruža sva zadovoljstva ovog žanra, ali bez banalnosti i predvidivosti. To je kao da je Vinfrid Georg Zebald napisao roman o Bondu.

„Mi uređujemo svoje živote na osnovu nedovršenih priča“, kaže Natanijel na kraju knjige. U romanu „Ratno svetlo“ ove „nedovršene priče“ pletu mrežu u fikciji koja je toliko bogata, divna i melanholična kao i sâm život, napisana vizionarskim jezikom sećanja.

Autor: Aleks Preston, jun 2018.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat