Recenzija knjige „Alijenista“ – Kejleb Kar

Iako zlokobni pojam „serijski ubica“ ima prizvuk 20. veka, oni najozloglašeniji – i najtajanstveniji – iz ove smrtonostne sorte, stekli su slavu krajem devetnaestog. Puno je aluzija na Trbosekova ubistva u romanu „Alijenista“, smeštenom u doba fin-de-siecle (kraj veka), i grad ogrezao u kaljugu dekadencije i bolesti, gde jedan ubica nekontrolisano divlja. Ali ovaj put je u pitanju Njujork, dom briljantnog doktora Lasla Krajzlera, psihijatra (ili po ondašnjoj terminoligiji alijeniste) po pozivu a genija po reputaciji. Krajzler je izmišljen junak, ali isto toliko uverljiv koliko i stvarne istorijske ličnosti koje se pojavljuju u knjizi, a ubistva koja rešava onespokojavajuće su uverljiva.

Godina je 1896., i još jedan dečak – muška prostitutka, pronađen je udavljen, iskasapljen, iskopanih očiju. Policija je u cilju istrage sakrila detalje ovog neprirodnog užasa, ali joj to nije pomoglo da nađe neki trag. Smelo kršeći pravila, predsednik Komesarskog odbora njujorške policije, niko drugi do Teodor Ruzvelt, poziva u pomoć starog prijatelja i bivšeg sparing partnera Lasla Krajzlera. Mogu li doktorove neobične forenzičke veštine razjasniti ono što je tako dugo zbunjivalo vlasti? Laslo se oslanja na odvažnu pomoć prijatelja novinara i našeg naratora Džona Mura, kao i nekih drugih saveznika poput odvažne žene sa derindžerom i dva policajca jevrejina (psihijatri nisu bili jedini autsajderi njujorškog društva s kraja 19. veka). Skupivši svoj tim, Krajzler kreće da pravi psihološki profil ubice. Zašto ubija samo mlade muške prostitutke? Zašto im vadi oči? Zašto su žrtve isključivo imigranti?

Kar lagano razvija zaplet dok Krajzler vodi svoju istragu koja danas izgleda kao uobičajen lov na zločinca u njegovom poganom staništu, ali što je u to doba zapanjujuće inovativan pristup kojim započinje lagani napredak jedne nove prakse – kriminalističke psihologije. Deluje neverovatno ali je u to doba gledište da je šizofrenija (ovde pod pojmom „demencija prikoks“) bolest tek trebalo da se izbori za svoje priznanje. Takođe prisustvujemo rađanju određenih naučnih grana i postupaka – grafologije, uzimanja otisaka prstiju – kao i odustajanju od nekih drugih. U jednom trenutku istrage, rendgenski zraci se koriste u nadi da se iz retine žrtve uzme odraz onoga što je ona poslednji put videla.

Sudski mehanizmi se takođe menjaju („Bojim se da u državi Njujork, vešala sve više ustupaju mesto električnoj stolici“), mada nedovoljno brzo ako se opis Sing Singa prihvati kao verodostojan. Krajzler i Mur se ubacuju u ovaj zatvor u nameri da razgovaraju sa osuđenim ubicom, i scena gotovo predstavlja posvetu Hanibalu Lektoru iz knjiga Tomasa Harisa, zastrašujućem čak i kada je iza rešetaka.

„Alijenista“ nije samo maštovit triler. Kar takođe daje atmosfetu starog Njujorka, u kome doručak za bogate uključuje filete lososa sa prelivom od krastavaca, kreolska jaja, i pečene golubije ptiće. Od smrada ustajalog piva do aristokratske raskoši bankarskih vila, od prljavih straćara do najotmenijih francuskih restorana, grad kao da se izdiže sa stranica romana. U njemu se takođe može naučiti, između ostalog, i nešto o slengu siromašnih četvrti, lokalnim kartaškim igrama i, kako se zaplet razvija, pogrebnim obredima indijanaca, dok Kar sve to na pravi način uklapa sa osnovom temom.

Par pogrešnih primedbi ne nalazi se u rekonstrukciji prošlosti, već u povremenom korišćenju jezika današnjice. Čak i ako se uzme u obzir da Mur ovaj događaj beleži četvrt veka kasnije, čovek se pita da li bi izraz „naš ubica nije ukalkulisao vreme odmora za svoje progonitelje“ zaista došao iz njegovog pera. Takvi anahronizmi su retki: Kar toliko vlada materijalom da čitalac ne mora da brine o tome šta jeste a šta nije istorijska anomalija.

Na momente roman me je podsetio na „The Waterworks“ od Doktoroua, još jednu novinarsku priču iz Njujorka u doba kočija, kaldrme i korumpiranih zvaničnika – nadprirodni gotički horor. Slučajno, oba romana smeštaju svoj rasplet u sada nepostojeći Kroton, gradski rezervoar vode. Oba se, ali ovaj put ne slučajno, bave frenetičnošću i panikom grada u potrazi za sopstvenim identitetom. Ali „Alijenista“ ostavlja dublji, mračniji utisak, baveći se misterijama psihe koja je zastranila i neobuhvatnom prirodom zla. Veličina knjige delom dolazi od toga što se bavi velikim pitanjima pri tom ne gubeći ništa od svoje prijemčivosti; stvara svet koji u isto vreme deluje živo i ukleto. U „Alijenisti“ kao da svedočimo povratku mrtvih.

Izvor: www.independent.co.uk
Autor: Antoni Kvin
Prevod: Vladimir Martinović