Recenzija biografije Brusa Springstina „Born to Run‟

Šta je „Springstinov paradoks‟ koji se nameće iz autobiografije „Born to Run‟ koju je nedavno u prevodu Dejana Cukića objavila Laguna na srpskom tržištu? Pa to da je dezerter iz mobilizacije za Vijetnam postao s godinama i glas ratnih veterana koji su deo američke margine. Iako milioner, Springstin ostavlja utisak čoveka koji zaista razume kasirku iz supermarketa, pa je zato i uverljiva njegova Queen Of The Supermarket.

Cukić je suvereno preveo knjigu, sa nijansama koje se vide u pedantnim i na momente duhovitim fusnotama, a što sve pokazuje retku rok i pop kulturnu erudiciju. Zaista je simpatično kad Cukić, s punim pokrićem zapofila koriguje i samog Springstina („Izvini, Bruse‟), jer ovaj malo u memoriji prebaci u kom je tačno klubu na Menhetnu svirao Frenk Zapa u jednom trenutku.

Kao što piše Veniti fer, sa Springstinom na naslovnoj, to je „borbena memorija‟. To je „Born to Write‟. Čovek je rođen da piše.

U autobiografiji Springstin je priznao da boluje od depresije. Iako se njegove pesme preporučuju za vraćanje samopouzdanja, što je sad i njegov drugi veliki paradoks. Opisao je odrastanje u Friholdu (Nju Džersi), svoj odnos sa katoličanstvom, oca Irca kao iz romana Čarlsa Bukovskog, majku i baku Italijanke, uspon u rok hijerarhiji, žene, supruge, roditeljstvo… Nju Džersi je kazan koji vri. Iz njega se cedi rok destilat. To je omražena savezna država, to je rijaliti „Prave domaćice iz Džersija‟, to je autoput I-95, to je MTV šou Jersey Shore, to su „Sopranosi‟, to je novo-produbljenije-čitanje pesme Born to Run. To je potvrda The River (svojoj sestri i zetu posvećena), to je aktuelizacija My Hometown, koja je svedočanstvo rasnih tenzija iz šezdesetih („Sva Božija ljubav ne poništava rasne razlike‟, kako ironično konstatuje), to je klub „Upstage‟ u Ezburi parku, to je Teks Vajnard, koji je dopuštao rok probe u svojoj kući, to je Džon Landau, koji je u Springstinu na vreme „video budućnost rokenrola‟...

On sebe demistifikuje kao „proroka‟. Autobiografija ima punoću i utisak prostosrdačne iskrenosti. Kao Downbound Train – možda najbolja pesma sa Born in the USA karijatide. Uprkos priznanju o depresiji, knjiga je na momente vesela kao rege optimizam koji je Gazda doneo sa Waitin on a Sunny Day. Još jedan paradoks - Brusovo priznanje da dugi niz godina boluje od depresije oraspoložilo je depresivne, vraćajući im nadu.

Autobiografija je baš kao i album Born to Run – žestok. Čak i u zezatorskoj ekstravaganciji, na primer kad su tu himnu obradili Frankie Goes to Hollywood. Juna 2013. u Padovi Springstin je izveo ceo Born to Run album. Jungleland uživo. Autobiografski uverljivo.

Springstin uvek insistirao na „spiritualnom‟ povezivanju sa publikom, neprekidno je pitajući „Can you feel the spirit?‟ I knjiga je takva. Kao Long Walk Home. To je možda i pesma koja bolje od naslovne „Born to Run‟ odslikava autobiografiju kao njen lajt motiv. Autor piše o „ekstazama apsurda‟, o junskom suncu Grinič Vilidža, o pustinjama Zapada i mirisima Kalifornije: „Go West, Young Man‟, je fraza koju Springstin koristi, a pripisuje se američkom novinaru Horasu Griliju i simbolizuje širenje ka unutrašnjosti kontinenta i prema Pacifiku. Često je težište pop kulture.

Gazdu sam gledao šest puta u životu. Nikada ne bih pretpostavio da je, na primer, u fazi albuma i turneje Wrecking Ball bio u izraženijoj depresivnoj fazi.

Zbog italijanskih korena koje opisuje u autobiografiji „Born to Run‟ izuzetno je popularan na Apeninima. Baka mu i sa osamdeset godina nije znala reč engleskog. Ostaće u analima upamćeno da je na dan inauguracije Tomislava Nikolića za predsednika Srbije Brus Springstin imao koncert u Trstu sa svojim The E street bandom.

Omiljeni Springstinovi autori su Filip Rot, Ričard Ford i Kormak Makartni. Knjiga je impregnirana kao paket identičan najboljim momentima sa CD/DVD povratničkog manifesta Live in New York City – kao Youngstown na primer. Ovo je mihizovski rečeno i autobiografija o drugima. O „nama‟. Ima i mode iz osamdesetih. Springstin priznaje da je na turneji Born in the USA ličio na geja. Saznajemo da je čovek koji je proslavio automobile u pesmama često više bio stoper nego drajver. Tamo gde je Springstin odrastao, to je kao kombinacija radničkog odmarališta u Čanju i beogradskog naselja Rakovica.

Skoro sve članove svog benda Springstin je upoznao u Džersiju. Depresija je i na zamagljenoj šoferšajbni sa omota albuma Nebraska. The Rising je bio Springstinov pokušaj da ponudi iluminacuju, hrabar i moćan album o bolu i nadi povodom 11. septembra.

Otkad Big Men nije s njim na Tenth Avenue Freeze-Out, uvek se stane, a na bimovima se smenjuju flešbekovi na preminulog saksofonistu benda – Klarensa Klemonsa. Kroz knjigu promiču slike iz mladalačkih dana Brusa i Klarensa, sve do poslednjih slika saksofoniste sa crvenim beonjačama. Kao na video-bimovima.

„Born to Run‟ autobiografija nosi ime po trećem studijskom albumu, objavljenom 1975. godine. Knjiga ima utisak iskrenosti pesama. Retka, gotovo unikatna konzistentnost na globalnoj umetničkoj sceni. Uvek je tu ta tama na ivici grada, od klupskih svirki u Friholdu do stadiona. Nemilosrdna saga. Puna introspekcije. Požrtvovana. Presvučena lirskim pasažima. Springstin pravi sintezu porodičnih neuralgičnosti sa socijalnim i političkim kontroverzama američkog društva. Kako su o njoj pisali svetski mediji, ova knjiga je više od memoara legendarne muzičke zvezde. Godine 1975. on pravi žurnalistički presedan i u istoj nedelji se pojavljuje na naslovnicama Timea i Newsweeka.

To je knjiga za radnike i sanjare, roditelje i decu, ljubavnike i samce, umetnike i čudake… Ej, ovaj čovek u tim godinama je 2016. s bendom oborio svoj rekord po dužini nastupa u SAD nakon što su u Filadelfiji svirali koncert koji je trajao četiri sata i četiri minuta!!! Knjiga ima preko pet stotina strana. Pisana je sedam godina. Motiv za pisanje stigao je godine 2009. kad su Brus i njegov E street band nastupili u poluvremenu Superboula.

The Boss sa svojom mašinerijom nosi luču osećaja slobode i zajedništva po svetu koji nagriza strah i ksenofobija. Atmosfera sa poslednje The River turneje vraća samopouzdanje. Ovo su i dalje „fanfare za običnog čoveka‟, kako je svojevremeno Springstinove stihove i muziku formulisao rok kritičar Saf Manzur. Baš kao što vilovnjačka princeza Galadrijela kaže – svet se promenio, osećam to u vazduhu, zemlji, vodi – i Evropa se promenila. Springstin je sa epskim i masovnim koncertima po Evropi prošlog leta uradio istu stvar kao Peti Smit, koja je u decembru 2016. sa U2 otpevala People Have the Power u Parizu za sve žrtve terorističkih napada i onih na koncertu Eagles of Death Metal u dvorani „Bataclan‟.

Otišao je Obama, koga je Boss podržao sa pesmom Working On a Dream. Hilari je bila banalna za takvu pesmu iako su Ona i Brus međusobno OK. Springstin je nagrdio Trampa, ne mnogo nežnije od De Nira. Dakle, sve najgore. Ta Trampova „jaka Amerika‟, po stavovima i srcu, sigurno nije ona Springstinova. Kao što nije bila ni Reganova.

U Srbiji su i Born in the USA pogrešno shvatili – kao Madlen Olbrajt s bicepsima. Kao na primer Goran Matić, julovski propagandista, koji je uz tu stvar zvučno pojačao VHS zabeleženo bludničenje američkih soldata po Bondstilu.

Born in the USA deo je jedne „američke‟ celine. Italijani su sastavili i deset top pesama tog žanra – singlova obmotanih bodljikavom žicom, kao glava Kipa slobode, to su himne gorčine, periferije, tame na kraju grada, pesme ljudi čiji su mozgovi sprženi patriotskom propagandom, ratom, pesme u kojima je suša, u kojima su invazije skakavaca, peščane oluje, klimatske nesreće za poljoprivredu – kao u filmu Kristofera Nolana Interstelar, kad svi znaju da je kraj neumitan i definitivan. I da jedino preostaje optimizam u poverenju. Kao Springstinov.

U tih top-deset je i Dilanova Bringing It All Back Home (1965) i Scarecrow Džona Kugera Melenkempa. Sve su to „nobelovci‟. A, kad će Nobela dobiti Stiven King? Nije loše ni ovako. Mada… Dakle, svaka čast Bobu Dilanu, ali ako je Nobelov komitet već hteo da pređe svoj Rubikon, Nobelovu nagradu za književnost morao je da dodeli direktno Brusu Springstinu – i za minuli rad i za aktuelnu autobiografiju, koja je bila ne samo New York Times broj jedan bestseler, već je sama suština rokenrola. U Springstinu su svi: I Elvis i Dilan i Stramer…

Robert de Niro je jednom izjavio da voli glumu jer mu ona omogućava da živi tuđe živote bez posledica. Springstin ga citira i piše da je na svakom koncertu živeo novi život.
 
Autor: Zoran Panović
Izvor: Danas