Razgovor sa Sinanom Antunom

„Kako pisati o zemlji koja se raspada“, pita se Sinan Antun, na telefonskoj vezi iz svog kabineta na Njujorškom univerzitetu. Ove reči dobijaju posebnu težinu posle godina razornog delovanja Islamske države u njegovoj otadžbini.



Govoreći o užasima i uništenju koji su pratili ekspanziju te dobro finansirane terorističke organizacije preko teritorija Iraka i Sirije, Antun, koji sebe opisuje kao iračkog romanopisca sa prebivalištem u Americi, priznaje: „Nisam mogao da predvidim pojavu Islamske države“. Bio je jedan od nekolicine iračkih disidenata iz dijaspore koji su se protivili američkoj okupaciji 2003. godine, čija je direktna posledica bilo potonuće te zemlje u postkolonijalno blato.

On objašnjava da je tokom devedesetih „iračko društvo već toliko bilo iscrpljeno sankcijama, ratom i diktaturom, da je bilo očekivano da će još jedan oružani sukob, posebno kada se ima u vidu imperijalistička neodgovornost Sjedinjenih Država, dovesti do haotične i katastrofalne situacije“.

U svom trećem romanu „Bagdadsko pričešće“, koji se 2013. godine našao u najužem izboru za Bukerovu nagradu za književnost na arapskom jeziku, Antun verno dočarava teške razgovore među članovima jedne hrišćanske porodice iz Bagdada, dok se na ulicama iračke prestonice svakodnevno smenjuju prizori krvoprolića. Maha George, jedna od protagonista, nestrpljiva je i bespomoćna pred rastućim nasiljem nad hrišćanskim stanovništvom: „Spaljuju crkve, ubijaju nas na svakom koraku i polako ali sigurno isteruju... Muslimani žele da nas se otarase, kako bi zemlja bila samo njihova.“

Jusef, stariji rođak sa kojim Maha živi u Bagdadu, se u svojoj argumentaciji oslanja na istoriografiju: „Kako to misliš 'njihova'? Zemlja pripada svima, a ako je nečija – naša je, pre svih ostalih, još od vremena Haldejaca, pa preko Abasida, Otomana i osnivanja moderne države. Dokazi su tu, u svim našim muzejima. Mi smo ovde od samog početka. Ako ovo nije naša zemlja, voleo bih da znam čija je! Možeš li da mi kažeš?“

Muzeji i istorijski lokaliteti postali su jedna od omiljenih meta džihadista Islamske države. Tragovi postojanja starih manjinskih verskih zajednica su u pojedinim oblastima praktično izbrisani. „Ponekad ono o čemu sam pisao postane stvarnost u Iraku“, kaže pisac. „To samo doprinosi mojoj neprekidnoj žalosti.“

Antun objašnjava da njegov roman, koji se bavi terorističkim napadom na crkvu, postavlja pitanje da li bi manjine trebalo da ostanu ili odu (kao inspiracjia za knjigu poslužio je napad na bagdadsku haldejsku crkvu Naše Gospe od Spasa u decembru 2010, koji su izveli pripadnici Islamske države Iraka, u to vreme ogranka Al Kaide).

„Jedan od mojih likova veruje da će hrišćanska populacija Iraka biti zbrisana sa lica zemlje. Pogledajte samo šta se, nažalost, dogodilo prošlog leta sa dejstvima Islamske države i masovnim iseljenjem.“ Posle kraće pauze, Antun smrknuto nastavlja: „Ono što hoću da kažem jeste da me događaji na terenu stalno primoravaju da se vraćam svojim junacima.“

Islamska država je u junu 2014, zahvaljujući rasulu u iračkom bezbednosnom aparatu, izazvala geopolitičku krizu osvojivši Mosul, drugi po veličini grad u Iraku. Stotine hiljada mosulskih šiita i hrišćana napustile su grad, bežeći pred terorističkom organizacijom čiji je cilj uspostavljanje novog kalifata, tzv. Islamske države. Hrišćani bi, pored života u represivnom sistemu, bili suočeni i sa dodatnim poniženjem u vidu konverzije i plaćanja posebnih poreza svojim novim gospodarima.

Bagdad se, prema Antunovim rečima, vremenom pretvorio u „grad duhova“. On dodaje da retko dozvoljava sebi da se prepusti nostalgiji i jadikovanju za prohujalim vremenima: „Problem sa Bagdadom, kao i sa drugim slavnim gradovima, jeste to što Bagdad o kome čitate u knjigama često baca u senku stvarni Bagdad.“

Priznaje da se često sa setom priseća ulice Al Mutanabi, poznate po svojim knjižarama i književnim kafeima, ali napominje: „Mediji – uglavnom zapadnjački, ali i neki arapski – su skloni da izaberu neku ulicu, ili neku ličnost, ili neki detalj koji onda postaje simbol čitave kulture. Usmerivši svu pažnju na Al Mutanabi, mi zaboravljamo širi kontekst i sve uslove koji su doveli do raspada jedne države.“

Na pitanje o ulozi pisca u svetu u kome nema kraja užasima i nasilju, irački autor odgovara: „Često ostajem bez teksta, kao i mnogi od nas, ali naš posao je pisanje i zato moramo pronaći način da prikažemo kako sve ovo utiče na ljudska bića.“
 

Autor: Farid Farid
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković