Razgovor sa Nikolasom Sparksom o knjizi i filmu „Noći u Rodanteu“
Nikolas Sparks je najuspešniji autor ljubavnih romana današnjice. Iz njegovog pera su izašle neke od najprodavanijih knjiga svih vremena. Jedini je pisac, uz Dž. K. Rouling, koji se može pohvaliti time da se godinu dana nalazio na listama „Njujork Tajmsa“ među najprodavanijim knjigama i u mekom i tvrdom povezu.
Sparks je otac petoro dece i poreklom je iz Severne Karoline. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Beležnica“, „Poruka u boci“, „Šetnja za pamćenje“, „Najbolje od mene“... Sastali smo se sa njim da popričamo o „Noćima u Rodanteu“, romanu koji je, poput većine njegovih, ekranizovan i u njemu glume Ričard Gir i Dajan Lejn.
Gotovo svaki Vaš roman je pretočen u film. Kakav je osećaj bio gledati prvi film u bioskopu i videti natpis „Zasnovano na romanu Nikolasa Sparksa“?
To se dogodilo sa „Porukom u boci“. Pogledao sam ga u Vorner Bradersu tri meseca pre premijere. Bilo je poprilično bizarno, mogu vam reći. (smeh) Nije bilo toliko čudno kada sam video svoje ime koliko sam razmišljao tokom filma o likovima i scenama: „Vau, ja sam mu izabrao taj posao. Vau! Ja sam izabrao to ime.“ Bilo je veoma zabavno taj prvi put. A i postoji samo jedan prvi put. (smeh) Sećam ga se veoma živopisno.
Sigurno ste ponosni na broj Vaših knjiga koji je adaptiran u filmove. Ti likovi su deo Vas. Sjajan je način na koji su ih glumci preneli na ekran. Jeste li na neki način učestvovali u izboru glumaca?
O, ne. Nisam uključen u kastinge jer sam, prvenstveno, pisac. Izbori glumaca ponekad imaju veze sa budžetom filma ili usklađivanjem rasporeda. Rekli bi mi: „Hej, Pol Njumen će biti u tvom filmu. Da li je to u redu?“ I vi ste u fazonu: „Daaa!“ (smeh) „A šta misliš o Kevinu Kostneru? Je li ti to ok?“ Da, i to je dobro!
Može da prođe...
Može da prođe! (smeh) A šta je sa Ričardom Girom i Dajan Lejn? Apsolutno! Tu su sva ta velika imena, ne možete biti nezadovoljni. Naučio sam da je najbolje da se ne mešam. Ako nije pokvareno, ne popravljaj!
Dok sam čitala „Noći u Rodanteu“, zamišljala sam nekog poput Dajan Lejn, ali naravno ne baš nju. Koga ste Vi prvobitno zamislili da glumi Edrijen Vilis?
To je bio treći film koji smo producentkinja Deniz Di Novaj i ja radili zajedno. Pre toga smo sarađivali na „Poruci u boci“ i „Šetnji za pamćenje“ i naučio sam da verujem njenoj proceni. Zapravo, dok čita knjigu, ona zamišlja koji bi glumac mogao da igra koju ulogu. Ja to ne radim dok pišem. Verujem joj, do sad nijednom nije pogrešila.
Ne, nimalo. Razgovarala sam sa nekim autorima koji su nisu sigurni kako će film preneti knjigu na platno. Da li ste sa Deniz odmah pri upoznavanju osetili da je ona neko ko Vas razume?
Deniz poznajem dugi niz godina. Upoznao sam je kada su mi deca imala osam godina, a sada završavaju koledže. U početku me je privuklo to što je veoma dobra u onome što radi. Iskrena je i brižna osoba. Odličan je producent, veoma savesna. Mnogo toga nam je zajedničko – u brakovima smo, deca su nam na koledžima, idemo nedeljom u crkvu. Veoma smo slični. Ona zaista razume ono što pokušavam da postignem u svojim romanima, razume teme o kojima govorim.
U knjizi, i filmu naravno, obala mora je važan deo priče. U svim Vašim knjigama, lokacije igraju veliku ulogu u pričanju priče. Odakle potiče Vaša potreba da uvek bude važno gde se priča odvija?
Sve to potiče iz žanra. Veoma je jasno prikazano u filmu „Noći u Rodanteu“, a da ja nikada nisam na tu temu pričao sa rediteljem Džordžom Vulfom. On to razume u filmu onako kako ja shvatam u romanima – stvar je u atmosferi. Ona može ili doda ili oduzme. Većina ljudi je ignoriše, ali to je jedna od onih stvari koja napravi razliku kada osmišljavate scenu. Da li je reč o bučnom ili mirnom mestu, u tome je razlika. Da li je reč o svitanju, večeri ili kasnoj noći? A onda dobijete nekog poput Džordža ko ume to isto da postigne na filmskom platnu. To je stvar koja sve uvećava, mnogo bolje ćete pogoditi srž emocije koju želite da postignete. To je ono što pišem, to su ljubavne priče. Drame. Jednostavno morate probuditi emociju. Ne možete je izmanipulisati. Ne smem napisati reči „volim te“. Jer u trenutku kada treba da ih napišem, čitalac bi već morao pomisliti: „Predugo ti je trebalo! Zaljubljen si u nju još od pre osam stranica. Sada samo trabunjaš!“ Ali kada čitate druge ljubavne priče, tamo je sve „Volim te. Ne, ja volim tebe!“ Razlog je to što ne umeju da probude iskrenu emociju, tako da atmosfera mora doprineti. Ona je veoma važna.
Zbog filma zaista želim da slavim ljubav. Veoma je dirljiv.
Zaista je divan film. Nije čiklit kakav biste očekivali. Reč je o drami. Poput „Kazablanke“.
U Vašim romanima i filmovima vidimo čitav spektar emocija...
Tako je. Povedete ih na putovanje. Jer to je život, sreća praćena tugom koju opet prati sreća. To je život! To je veoma teško izvesti, a da ne zađete u melodramatičnost. Neverovatno je teško.
Deluje da ste jedini pisac ovog žanra...
Tako je! Jedini sam. (smeh) U pitanju je veliki izazov, težak je ovo žanr. Šekspiru je to uspelo samo dvaput, a pokušao je pet puta. Hemingvej samo jednom i uspeo je. Grci su imali pogotke i promašaje, a u savremenom dobu postoje pojedinačni uspesi. „Mostovi okruga Medison“, „Šapat konja“, „Ljubavna priča“. Svi oni su napisali i druge knjige i nisu uspeli. Veoma je teško.
To je ujedno i jedna od tema koje sam htela da se dotaknemo na kraju – žene jednostavno obožavaju Vaše knjige. Često čujem od žena kako muškarci ne shvataju na koji način da pišu za žene ili kako da oblikuju ženske likove. Vi ipak uspevate u tome. Šta Vam pomaže u tome da uhvatite tu suštinu?
Imam sjajnu majku, oženio sam sjajnu ženu, imam sjajnu agentkinju i sjajnu urednicu. Sve što napišem i uspe da prođe kod žena koje su agenti i urednici, to je dobro. Ali zaista, oblikujem žene na način na koji ih volim, a mislim da je to onako kako većina žena vidi sebe. Kada na kraju ovog filma ona kaže: „On je tvoj sin, moraš da se zbližiš s njim“, ona želi da on bude uz nju. U tome je lepota ovih stvari. Verujem da većina žena misli da bih ja napravio takav izbor. A reč je o veoma teškom izboru. Ali to je onaj koji nam, ako smo iskreni, govori da su deca najvažnija. Porodica je najvažnija. To je život i morate ga živeti.
Izvor: sheknows.com
Prevod: Dragan Matković
Sparks je otac petoro dece i poreklom je iz Severne Karoline. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Beležnica“, „Poruka u boci“, „Šetnja za pamćenje“, „Najbolje od mene“... Sastali smo se sa njim da popričamo o „Noćima u Rodanteu“, romanu koji je, poput većine njegovih, ekranizovan i u njemu glume Ričard Gir i Dajan Lejn.
Gotovo svaki Vaš roman je pretočen u film. Kakav je osećaj bio gledati prvi film u bioskopu i videti natpis „Zasnovano na romanu Nikolasa Sparksa“?
To se dogodilo sa „Porukom u boci“. Pogledao sam ga u Vorner Bradersu tri meseca pre premijere. Bilo je poprilično bizarno, mogu vam reći. (smeh) Nije bilo toliko čudno kada sam video svoje ime koliko sam razmišljao tokom filma o likovima i scenama: „Vau, ja sam mu izabrao taj posao. Vau! Ja sam izabrao to ime.“ Bilo je veoma zabavno taj prvi put. A i postoji samo jedan prvi put. (smeh) Sećam ga se veoma živopisno.
Sigurno ste ponosni na broj Vaših knjiga koji je adaptiran u filmove. Ti likovi su deo Vas. Sjajan je način na koji su ih glumci preneli na ekran. Jeste li na neki način učestvovali u izboru glumaca?
O, ne. Nisam uključen u kastinge jer sam, prvenstveno, pisac. Izbori glumaca ponekad imaju veze sa budžetom filma ili usklađivanjem rasporeda. Rekli bi mi: „Hej, Pol Njumen će biti u tvom filmu. Da li je to u redu?“ I vi ste u fazonu: „Daaa!“ (smeh) „A šta misliš o Kevinu Kostneru? Je li ti to ok?“ Da, i to je dobro!
Može da prođe...
Može da prođe! (smeh) A šta je sa Ričardom Girom i Dajan Lejn? Apsolutno! Tu su sva ta velika imena, ne možete biti nezadovoljni. Naučio sam da je najbolje da se ne mešam. Ako nije pokvareno, ne popravljaj!
Dok sam čitala „Noći u Rodanteu“, zamišljala sam nekog poput Dajan Lejn, ali naravno ne baš nju. Koga ste Vi prvobitno zamislili da glumi Edrijen Vilis?
To je bio treći film koji smo producentkinja Deniz Di Novaj i ja radili zajedno. Pre toga smo sarađivali na „Poruci u boci“ i „Šetnji za pamćenje“ i naučio sam da verujem njenoj proceni. Zapravo, dok čita knjigu, ona zamišlja koji bi glumac mogao da igra koju ulogu. Ja to ne radim dok pišem. Verujem joj, do sad nijednom nije pogrešila.
Ne, nimalo. Razgovarala sam sa nekim autorima koji su nisu sigurni kako će film preneti knjigu na platno. Da li ste sa Deniz odmah pri upoznavanju osetili da je ona neko ko Vas razume?
Deniz poznajem dugi niz godina. Upoznao sam je kada su mi deca imala osam godina, a sada završavaju koledže. U početku me je privuklo to što je veoma dobra u onome što radi. Iskrena je i brižna osoba. Odličan je producent, veoma savesna. Mnogo toga nam je zajedničko – u brakovima smo, deca su nam na koledžima, idemo nedeljom u crkvu. Veoma smo slični. Ona zaista razume ono što pokušavam da postignem u svojim romanima, razume teme o kojima govorim.
U knjizi, i filmu naravno, obala mora je važan deo priče. U svim Vašim knjigama, lokacije igraju veliku ulogu u pričanju priče. Odakle potiče Vaša potreba da uvek bude važno gde se priča odvija?
Sve to potiče iz žanra. Veoma je jasno prikazano u filmu „Noći u Rodanteu“, a da ja nikada nisam na tu temu pričao sa rediteljem Džordžom Vulfom. On to razume u filmu onako kako ja shvatam u romanima – stvar je u atmosferi. Ona može ili doda ili oduzme. Većina ljudi je ignoriše, ali to je jedna od onih stvari koja napravi razliku kada osmišljavate scenu. Da li je reč o bučnom ili mirnom mestu, u tome je razlika. Da li je reč o svitanju, večeri ili kasnoj noći? A onda dobijete nekog poput Džordža ko ume to isto da postigne na filmskom platnu. To je stvar koja sve uvećava, mnogo bolje ćete pogoditi srž emocije koju želite da postignete. To je ono što pišem, to su ljubavne priče. Drame. Jednostavno morate probuditi emociju. Ne možete je izmanipulisati. Ne smem napisati reči „volim te“. Jer u trenutku kada treba da ih napišem, čitalac bi već morao pomisliti: „Predugo ti je trebalo! Zaljubljen si u nju još od pre osam stranica. Sada samo trabunjaš!“ Ali kada čitate druge ljubavne priče, tamo je sve „Volim te. Ne, ja volim tebe!“ Razlog je to što ne umeju da probude iskrenu emociju, tako da atmosfera mora doprineti. Ona je veoma važna.
Zbog filma zaista želim da slavim ljubav. Veoma je dirljiv.
Zaista je divan film. Nije čiklit kakav biste očekivali. Reč je o drami. Poput „Kazablanke“.
U Vašim romanima i filmovima vidimo čitav spektar emocija...
Tako je. Povedete ih na putovanje. Jer to je život, sreća praćena tugom koju opet prati sreća. To je život! To je veoma teško izvesti, a da ne zađete u melodramatičnost. Neverovatno je teško.
Deluje da ste jedini pisac ovog žanra...
Tako je! Jedini sam. (smeh) U pitanju je veliki izazov, težak je ovo žanr. Šekspiru je to uspelo samo dvaput, a pokušao je pet puta. Hemingvej samo jednom i uspeo je. Grci su imali pogotke i promašaje, a u savremenom dobu postoje pojedinačni uspesi. „Mostovi okruga Medison“, „Šapat konja“, „Ljubavna priča“. Svi oni su napisali i druge knjige i nisu uspeli. Veoma je teško.
To je ujedno i jedna od tema koje sam htela da se dotaknemo na kraju – žene jednostavno obožavaju Vaše knjige. Često čujem od žena kako muškarci ne shvataju na koji način da pišu za žene ili kako da oblikuju ženske likove. Vi ipak uspevate u tome. Šta Vam pomaže u tome da uhvatite tu suštinu?
Imam sjajnu majku, oženio sam sjajnu ženu, imam sjajnu agentkinju i sjajnu urednicu. Sve što napišem i uspe da prođe kod žena koje su agenti i urednici, to je dobro. Ali zaista, oblikujem žene na način na koji ih volim, a mislim da je to onako kako većina žena vidi sebe. Kada na kraju ovog filma ona kaže: „On je tvoj sin, moraš da se zbližiš s njim“, ona želi da on bude uz nju. U tome je lepota ovih stvari. Verujem da većina žena misli da bih ja napravio takav izbor. A reč je o veoma teškom izboru. Ali to je onaj koji nam, ako smo iskreni, govori da su deca najvažnija. Porodica je najvažnija. To je život i morate ga živeti.
Izvor: sheknows.com
Prevod: Dragan Matković
