Laguna - Bukmarker - Razgovor sa Megi OʼFarel - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Razgovor sa Megi OʼFarel

Kada je sa šesnaest godina prvi put dobila pozivnicu za maskenbal, Megi OʼFarel je u glavi već imala ideju za kostim. Obukla je crnu košulju sa nabranom kragnom, tamni ogrtač (od prepravljene suknje), duboke crne cipele i crni šorts preko crnih helanki. Kako bi upotpunila komplet, pozajmila je lobanju iz školske laboratorije. Već tada je bila opsednuta Hamletom: „Uvukao mi se pod kožu. Osećala sam ga kao deo svoje DNK.“ U tome nema ničeg neobičnog. Priča o mukama mladog danskog princa već vekovima privlači simpatije tinejdžera. Moja sagovornica, međutim, nije očekivala da će se njena fascinacija čuvenim komadom svom silinom vratiti tokom studija engleske književnosti na Kembridžu, kada je saznala za njegovu vezu sa Šekspirovim sinom Hamnetom. Bila je ubeđena da se u onome što je otkrila krije dovoljno materijala za jedan roman. Usledio je dugi period tokom koga je bezuspešno pokušavala da svoju zamisao sprovede u delo. Pomišljala je čak i da digne ruke od svega, ali priča joj nikako nije izlazila iz glave.



Prošle su cele dve decenije i danas se, konačno, pred nama nalazi „Hamnet“ – kruna njene dosadašnje književne karijere. Ta ocena bi trebalo nešto da nam govori, jer OʼFarel je u međuvremenu napisala osam nagrađivanih i izuzetno popularnih knjiga. Ono što ovaj roman čini posebnim, pored snage kojom pogled čitaoca drži prikovan za stranicu, jeste činjenica da je njegova autorka postigla nešto što mlađim piscima retko kad  polazi za rukom: da kod čitaoca stvori utisak kako njena priča samu sebe pripoveda. Roman nalikuje na bajku inspirisanu tragičnim stvarnim događajima – nema te magije kojom možete sačuvati život svog deteta.

Pretpostavlja se da je Hamneta u 11. godini pokosila kuga. Megi OʼFarel veruje da je njegov kratki, dragoceni život ostavio daleko dublji trag nego što su istoričari književnosti spremni da priznaju. Iz zanimljivog teksta „Smrt Hamneta i nastanak Hamleta“ kritičara Stivena Grinblata, objavljenog 2004. u Njujork rivju of buks, saznajemo da su Hamlet i Hamnet u Šekspirovo doba bili samo različiti oblici istog imena. Hamnet se do sada nekoliko puta pojavljivao kao sporedan lik u različitim igranim sadržajima koji su govorili o njegovom ocu, ali do sada nikome nije padalo na pamet da istraži i književno uobliči njegovu ulogu u nastanku Hamleta i time ukaže na jasnu vezu između Šekspirovog privatnog života i stvaralaštva. Svi koji su uspeli da se domognu primeraka knjige pre nego što se našla u prodaji su oduševljeni i saglasni u oceni: kada je pročitate, više moći da gledate „Hamleta“, a da pritom ne pomislite na dečaka po kome je komad dobio ime.

OʼFarel mi priča o vremenu kada je prvi put počela da razmišlja o pisanju romana: „Studije engleske književnosti su u to vreme mnoge frustrirale, jer je sve bilo usmereno na postmarksističko čitanje tekstova – uvek ste bili nekoliko koraka udaljeni od originala.“ Za Hamneta je saznala čitajući Šekspirove biografije. „Kad god bi se pomenula njegovu smrt, usledilo bi nekoliko pasusa o smrtnosti dece tokom poznog 16. veka.“ Autori su objašnjavali da je smrt deteta predstavljala uobičajenu pojavu i sticao se utisak da žele da kažu da roditelje to nije naročito pogađalo. „Za mene je to bio nezamisliv zaključak“, kaže ona. „Hamnet je imao samo 11 godina...“

Po završetku studija često je pitala prijatelje i poznanike da li znaju imena Šekspirove dece – da li su čuli za Hamneta, brata blizanca Šekspirove mlađe ćerke Džudit? Kada im je pričala o Hamnetu, mislili su da izmišlja. „Govorili su: 'Nemoguće! Jesi li sigurna?', na šta sam im odgovarala: 'Da, potpuno sam sigurna.' Sve vreme sam razmišljala: ako oni ne znaju, onda verovatno ne zna ni većina ljudi.“

Jedna od prvih ozbiljnijih prepreka sa kojima se suočila bilo je pisanje o ličnosti književnog genija. Na moju konstataciju da Šekspira u knjizi nijednom ne pominje po imenu, odgovara: „Jednostavno nisam mogla. Kada sedite za kompjuterom, udubljeni u svet koji ste stvorili, i treba da napišete 'Vilijam Šekspir je seo da doručkuje...', nemoguće je da ne pomislite: šta to, pobogu, radiš? Čak i da sam napisala samo Vilijam, osećala bih se kao umišljena budala“, govori kroz smeh.

U njoj je, međutim, istovremeno raslo osećanje indignacije, koje će se pokazati jačim od svake sumnje i dvoumljenja. Ono nije imalo veze sa Šekspirom, već sa njegovom suprugom. En (ili Agnes) je bila ličnost koju su biografi vekovima rutinski zapostavljali: „Svi redom – od autora naučnih radova do tvoraca popularnih sadržaja – nam govore da je Šekspirova supruga bila starija žena, seljanka. Govore nam da on nije želeo da bude sa njom, da ga je uhvatila u bračnu zamku. Insistira se na tome. Počelo je ozbiljno da me nervira to nipodoštavanje porodičnog života: mnogi su spremni da poveruju da se Šekspir najednom pojavio u Londonu potpuno oformljen, i da tome ništa nije prethodilo.“

Džermejn Grir u svojoj knjizi „Šekspirova žena“ preporučuje da prestanemo da pitamo zašto se Šekspir oženio ovom ženom i počnemo da se pitamo zbog čega se ona udala za njega. „Ljudi je obično zamišljaju kao priprostu stariju ženu koja je ugrabila priliku da se uda za naivnog mladića. Skoro niko ne zna da je njena porodica bila imućna i da su posedovali uspešnu farmu ovaca. Sve vreme me je kopkalo: zašto bi se dvadesetšestogodišnja žena sa dobrim mirazom i vlastitim domom udala za tog momka? Nije završio nikakav zanat i imao je samo osamnaest godina.

„Nema nikakvih konkretnih dokaza koji bi potvrdili da je Šekspir mrzeo ženu i porodični život. A pretpostavka da nije žalio za Hamnetom je, u najmanju ruku, uvredljiva. Da li je beznačajno to što je svoju dramu i njenog tragičnog junaka nazvao po sinu? Meni to mnogo govori. To je veoma važno.“ Dodaje i da je nemoguće da je bio nezainteresovan za porodicu, budući da im je redovno slao novac i da se po završetku karijere vratio u Stratford i nastavio da živi sa ženom. Pripremajući se za pisanje knjige, OʼFarel je dosta vremena provela u Stratfordu na Ejvonu: „Ako izuzmemo njegov zadivljujući opus, Šekspir je za sobom ostavio veoma malo drugih tragova i zato je prosto neverovatno da danas možemo da posetimo njegovu kuću. Fascinantno je to što je preživela sve do danas i što nam se pruža prilika da uđemo u prostoriju u kojoj se rodio, prostoriju u kojoj je jeo... Obišla sam tu kuću nekoliko puta i postavljala hiljade pitanja vodičima. Pored ogromnog znanja i entuzijazma pokazali su i zavidan nivo strpljenja.“

Pa ipak, činjenica da se o Šekspiru toliko malo zna značila je da je OʼFarel prilikom pisanja imala odrešene ruke. Ovo je roman koji se, pre svega, bavi pitanjem smrtnosti. Oni koji su čitali njene memoare znaju da je autorkin život nekoliko puta visio o koncu: preživela je pad sa 15 metara, u Čileu joj je prećeno mačetom, a jednom je raskinula sa čovekom koji je kasnije ubio svoju devojku. U „Hamnetu“ ona piše: „on što je dato, može u svakom trenutku biti i oduzeto.“ Kao pisac, najbolje se oseća kada balansira na ivici, svesna krhkosti granice između života i smrti. Pisala je i o encefalitisu, potencijalno smrtonosnoj upali mozga koja ju je u osmoj godini života sprečila da pohađa školu i preobrazila je u strasnog čitaoca.

Iako sa dubokim razumevanjem piše o bolu i žalosti, nikada nije izgubila nikog bliskog: „Ono što mi je u izvesnoj meri pomoglo je neizvesnost u kojoj živimo zbog moje ćerke.“ Njena ćerka pati od teških, potencijalno smrtonosnih alergijskih reakcija i može da doživi šok samo sedeći pored nekoga ko jede kikiriki. „Strah da ćete izgubiti dete je najgori i najprirodniji strah svakog roditelja. Sama pomisao da niste mogli da ga spasete ili da niste bili u stanju da ga zaštitite... Ne mogu ni da zamislim agoniju kroz koju prolazi neko ko mora da sahrani svoje dete.“

Da li je stanje njene ćerke pod kontrolom? „Ne. Ona ima samo deset godina, a opasnost vreba sa svih strana – čak i od najtrivijalnijih stvari iz okruženja. Tu se ništa ne može kontrolisati. Kada sam radila na konačnoj verziji memoara, u jednom trenutku sam shvatila da, pokušavajući da precizno opišem ono kroz šta ona prolazi, zapravo želim da na neki način uspostavim kontrolu nad situacijom, ali kontrola je iluzija.“

Ovo stanje konstantne budnosti je ključno za razumevanje njenog stvaralaštva. Iako nije sujeverna, još jedna prepreka koju je trebalo prevazići prilikom pisanja „Hamneta“ bio je strah da se igra sa vatrom zamišljajući smrt jedanaestogodišnjeg dečaka kada i sama ima sina istog uzrasta. „Morala sam da se stavim u poziciju žene koja bespomoćno sedi pored sinovljeve postelje, koja priprema njegovo telo za sahranu. Pomislila sam: ne mogu to... Zamislite! Osetivši moju nelagodnost, moj sin je jednom šaljivo prokomentarisao: 'Znači ništa od proslave dvanaestog rođendana.' Naravno da smo organizovali proslavu. On sada ima skoro 17 godina.“

Na pitanje da li još uvek voli da se izlaže riziku, odgovara da se od rođenja dece u njenom životu mnogo toga promenilo. A da li je pisanje neka vrsta rizika? Da li pisci pokazuju hrabrost izlažući se sudu javnosti i kritike? OʼFarel kroz smeh odgovara: „Pisanje nije znak hrabrosti. Naprotiv! To je jednostavno nešto čime sam oduvek želela da se bavim. Hirurzi su hrabri. Ako bi postojala skala hrabrosti, pisci bi bili negde pri dnu.“ Pisanje je, kaže, oduvek bilo njeno utočište i način da se opusti. „Ne mogu da vam opišem radost koju osećam kada mogu da pišem bez ikakvih smetnji.“

OʼFarel uživa u životu u Edinburgu, ali kaže i da, kada ne piše, naročitu pažnju posvećuje zdravlju: „Telo me ponekad izda i zato moram da preduzimam različite mere kako bih mu omogućila da pravilno funkcioniše.“ Redovno se bavi jogom, a tokom leta pliva u jezeru nadomak grada. To i ne zvuči tako loše. Na pitanje da li ikada sanja o životu na nekom drugom mestu, odgovara: „Uvek.“ To je prokletstvo većine pisaca.

OʼFarel je rođena u Severnoj Irskoj, ali je detinjstvo i ranu mladost provela u Velsu i Škotskoj. Godinu dana je radila u Hong Kongu za jedan kompjuterski časopis, a zatim je novinarskim poslom nastavila da se bavi u Londonu. Još uvek je vezana za Irsku: „Moj pasoš je irski, a posle Bregzita se time naročito ponosim. Nikada se na razmećem se svojim poreklom, ali ponekad, kada dozvolim sebi da maštam o budućnosti, pomislim: jednog dana ću se preseliti u Irsku.“

Jednom je napisala: „Ispunjenje želja u bajkama uvek ima svoju cenu.“ Šta želi za sebe? „Želim da se probudim u svetu u kome se Bregzit nije dogodio. Brinem za generacije koje dolaze. Mi smo mnogo toga upropastili. Naša deca se suočavaju sa klimatskom krizom. Kakva je budućnost Britanije? Ostavljamo im ozbiljne probleme. Kako ih naučiti da se sa njima nose na odgovarajući način?“ Ne voli da govori o planovima za budućnost. Kaže da joj je jednog dana, dok je pisala „Hamneta“, ćerka zavirila preko ramena i počela da čita. Posle izvesnog vremena prokomentarisala je: „Ne sviđa mi se ova priča – jako je tužna. Sledeći put napiši nešto veselo.“ I zato sada, dok „Hamnet“ pronalazi svoju publiku, ona piše knjigu za decu. „Biće to vesela priča. Pišem je za svoju ćerku.“


Autor: Kejt Kelavej
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
roman o netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima adio, kauboju olje savičević ivančević u prodaji od 23 oktobra laguna knjige Roman o netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima – „Adio, kauboju“ Olje Savičević Ivančević u prodaji od 23. oktobra
20.10.2021.
„Adio, kauboju“ Olje Savičević Ivančević, jedanaesta knjiga u Laguninoj biblioteci „Bez prevoda“, dobila je prestižnu francusku književnu nagradu za najbolji prvi roman u prevodu na francuski jezik, T...
više
druženje sa piscima tokom druge sedmice sajamskih dana laguna knjige Druženje sa piscima tokom druge sedmice Sajamskih dana
19.10.2021.
Sajamski dani traju u svim Laguninim i Delfi knjižarama širom Srbije, Laguninim klubovima čitalaca u zemlji i regionu, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs do 31. oktobra. Tokom druge nedelj...
više
pesnička vest godine otkriveni stihovi mike antića posvećeni ivanki lukateli laguna knjige Pesnička vest godine: Otkriveni stihovi Mike Antića posvećeni Ivanki Lukateli
19.10.2021.
„Ako se nađeš uplašena u nekim vrstama sećanja na život“, stihovi su kojima je Miroslav Antić „otvorio“ pesmu za koju mu je inspiracija „sinula“ pre četiri decenije. Bilo je to 26. novembra 1981. godi...
više
intervju vladeta janković video  laguna knjige Intervju – Vladeta Janković [video]
19.10.2021.
Sa profesorom Vladetom Jankovićem uvek je posebno zadovoljstvo razgovarati. Susret u knjižari Delfi SKC iskoristili smo da popričamo o knjizi „Latinski glosar“, u kojoj se nalaze priče o najčešćim lat...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.