Razgovor sa Dejvidom Mičelom o Tviteru, duhovima i njegovom novom romanu „Slejdova vila“

Autor bestselera govori o pisanju priče o duhovima i zašto likovi iz njegovog „univerzuma“ nikada ne dosade. Njegov novi roman „Slejdova vila“ pojaviće se u knjižarama od petka 15. decembra.
 
Razgovor sa Dejvidom Mičelom je kao da pijete čaj sa telefonskim operaterom, ali sa najmudrijim, najuzbudljivijim telefonskim operaterom koga ste ikada sreli. Mekog izgovora, čvrstog  i ispravnog akcenta srednje klase, Englez ljubazno pita koje sam knjige čitala skoro, koliko sam stara, i kakvo je vreme napolju.

Mičel je pisac koji je stvorio svoju „Srednju zemlju“ u delima kao što su bestseler iz 2004. godine „Atlas oblaka“, kasnije pretočen u film u kome glumi Tom Henks, i roman „Nevidljivi sati“, mešavinu žanrova, koji je bio nominovan za Bukerovu nagradu. On je poznato ime, autor bestselera ali ništa u njegovom delu nije mlako ili predvidljivo. „Slejdova vila“ nastavlja tamo gde je stala „Prava vrsta“, priča sa Tvitera od 6000 reči, na ulazu u kuću kraj puta, u blizini britanskog paba za radničku klasu, gde čudni brat i sestra primaju razne izgnanike. Pričala sam sa Mičelom o njegovom novom romanu, pisanju priče o duhovima i prednostima Tvitera.
 
U razgovoru za Njujork tajms prošle godine, rekli ste da imate megalomansku sklonost da kontrolišete svoj univerzum likova. Ali „Slejdova vila“ je  mnogo sažetiji nego, na primer, „Nevidljivi sati“. Da li ste konačno suzbili svoju želju za romanima „maksimalnog obima“?
 
To je veoma kompaktna priča. „Slejdova vila“ ima elemente misterije, psihološke drame. Zbog toga što sadrži sablasne blizance, to je verovatno svrstava u priče o duhovima, ali ne postoji takvo nešto kao što je priča o duhovima. Jednom, kada pređe određenu dužinu, to više nije to.
 
Da li ste u početku želeli da napišete priču o duhovima?
 
U prvom delu „Slejdove vile“, pod imenom „Prava vrsta“, pre nego što su „Nevidljivi sati“ objavljeni, želeo sam da dam odgovore na neka pitanja koja ta priča postavlja. To me je nagnalo da se prebacim sa Tvitera na standardnu prozu. I radeći to, pretpostavljam da se pretvorila u slatku priču o duhovima. Njih pet, zapravo. Svaka od njih ima za nijansu drugačiji odgovor na pitanje koje se postavlja u svim pričama o duhovima: „Šta se tamo dešava? Postoji li natprirodno? Mogu li nas ozlediti?“ Veoma brzo, jedna stvar je vodila drugoj. Da li sam seo sa namerom da to napišem? Teško, ali gledano iz ove perspektive, to je imalo svoju logiku koja je dovela do postavljanja mnogih pitanja a onda i pružanja odgovora. Srećom, sve je prošlo dobro.
 
Čitala sam da niste veliki fan Tvitera, i da vas je agent primorao da se priključite. Kako se sada osećate kada ga koristite?
 
Zapravo postao sam zavistan. Mada… Ne bih mogao sebe da opišem kao stoprocentnog korisnika Tvitera. Nisam toliko zainteresovan za njega kao privatno lice jer ne volim previše da delim informacije o sebi, ali kao, dozvolite mi da se tako nazovem, umetnik, osećam da na njemu imam mogućnosti da radim ono što inače radim, pišem priče, navijem ih i vidim u kom pravcu će da se razviju. I naravno, zainteresovan sam za Tviter jer je to još jedan način da se ispriča priča. I to jako nov. Star je samo nekoliko godina. Imate osećaj da radite stvari koje ranije nisu bile rađene.
 
Da se vratimo na „Slejdovu vilu“. Interesuje me na kakve ste izazove nailazili dok ste je pisali. 

 
Ako imate „Nevidljive sate“ za večeru, onda je „Slejdova vila“ nešto kao desert. Naravno, još uvek je potrebno da funkcioniše kao nezavisna priča. Ali da je učinim kompaktnom? To je bilo lako, jer priče o duhovima moraju da budu takve – one moraju da budu kratke. Obično su i kraće, ali s obzirom da sam imao strukturu od pet priča, uzeo sam varijacije iste priče i poređao ih jednu za drugom. Tada ponavljanje koristi. Mogao sam da koristim očekivanja čitaoca protiv njih samih.
 
Mada, pravi izazov je bio kako uplašiti čitaoca. Strah je teško postići u tekstu. Ova priča nije stvaran svet. Bila je formulisana u mojoj glavi, na ekranu, i preko piksela je prebačena na papir. Uključiti se u kolo primarnog straha je teško. Nikada ne znate da li ste uspeli. Dobijete neku predstavu od čitaoca kojima verujete, koji nemaju razloga da budu fini prema vama. Ali najteže je pisanjem usaditi strah u um čitaoca.
 
Puno toga u delu pisca je autobiografsko što je i kod vas bio slučaj u romanu iz 2006. „Black Swan Green“. Da li je i sada postojala neka vrsta katarze, pišući o autsajderima iz „Slejdove vile“? Zašto ste birali ljude sa margine za mete Džoni i Nori?
 
Deluje vampirski jer su lak plen. Nisu članovi glavnog krda, već su na ivici društva. Puno negativaca je zainteresovano za takve karaktere. Možda se ja poistovećujem sa autsajderima. Ako ste socijalno funkcionalni, društveno dobro prilagođeni, veseli, razumni, uravnoteženi pojedinac sa sjajnim veštinama u međuljudskim odnosima, onda ne postajete pisac. Da sam takav, ne bismo sada vodili ovaj razgovor (smeje se). Postoji gravitaciona sila kojoj se morate odupreti da biste kreirali umove koji nisu milion kilometara daleko od vašeg. Možda je to moj sledeći zadatak.

Složio bih se sa vašom izjavom da su mnogi moji protagonisti autsajderi. Pitam se da li smo to svi, čak i ljudi koji ne misle da su, koji su samo bolji u skrivanju toga. Kada uveče zatvorimo vrata spavaće sobe, ma koliko mislimo da smo dobro integrisani u društvo, možda postoji nešto iluzorno u tome… Bože, to je stvarno depresivno. Koji je moj omiljen kolač? Hajde da pričamo o tome.
 
Kako uspevate da vam ne dosade likovi iz vašeg univerzuma?
 
Na isti način na koji uspevate da vam univerzum van knjiga ne dosadi. Shvatanjem da je radoznalost jedan od najboljih urođenih darova. I to je potrebno negovati. To je nešto što treba neprestano hraniti. Dosađivati se je gotovo neshvatljivo. Uvek je bolje nešto raditi. Čak i ako ste zlobni ili radite iste stvari, to je sjajno (smeh). Tamo gde ste vi, tamo su i sve stvari. Radoznalost i dosada, to nije stvar toga šta imate ili radite, to je stvar perspektive. Radoznalost će vas zaštititi od dosade.
 
Šta vi volite da čitate i šta ste skoro čitali?
 
Čitam knjigu „Rudar“ Nacume Sosekia, japanskog autora s početka 20. veka. Knjiga je upravo prevedena na engleski i sjajna je. On ima sjajan stil a i dijalozi su takođe jako dobri. Radi se o bogatom dečaku koji pobegne i odluči da sve okonča. Ali pre nego što dobije priliku da to uradi, sakrije ga grupa rudara i odvede u rudnik. On je u tom novom plemenu i toliko je van svog elementa, kao riba van vode. A takođe možete da se upoznate sa strašnim stanjem koje je vladalo u rudnicima tog vremena.

Obično čitam knjige koje su mi potrebne za romane na kojima radim. Knjige koje su napisali ljudi koji su odgovarali na ista pitanja na kojima i ja radim. Knjige kojima sam se divio tokom godina. Pokušavam da čitam klasike, grčke i rimske, jer oni su tu već dva milenijuma, pa osećam da im to dugujem. Postoji nešto duboko u njima, nešto što oplemenjuje. Čitam knjige na koje je navučen moj trinaestogodišnji sin. Čitam knjige koje moja žena čita, da bi imali o čemu da pričamo u dugim, zimskim noćima našeg 14 godina dugog braka. Ponekad Bog prijatnih iznenađenja donese knjige u vaš dom, koje nikada niste očekivali. Prišunjaju vam se vremenom. Što ste stariji, sve je veća glad za čitanjem.
 
To objašnjava što čitate grčke klasike.
 
Vaš pogled na to doba se menja. Ti ljudi ne deluju više kao neverovatno udaljene tačkice koje gledate kroz obrnuti teleskop vremena.
 
U „Slejdovoj vili“, na samom kraju, kada imamo priliku da zavirimo u umove Džone i Nore, kao da se podsmevate samoj ideji smrti. Možda zato što deluju kao smotani moroni.
 
U stvarnom svetu zlo je prilično glupo i banalno. Užasno je kod monstruma ali nije naročito interesantno. Tako je u petom poglavlju priča ispričana iz perspektive Džone i Nore. Od trenutka kada ste u njihovoj koži, možete da vidite da oni jesu deo te izuzetne mašine, ali da su ljudi, a biti čovek ponekad znači biti smotani moron. Cena i korist toga za čitaoca je to da oni više nisu poput senki nejasne pojave. Korist je da su oni zaokruženi, čvrsti karakteri koji su interesantni, i počnete više da verujete u njih.
 

Možemo li da očekujemo da se ponovo sretnemo sa Džonom i Norom i ostalim junacima iz „Slejdove vile“?
 
Imam planove za Marinusa i želim da napišem knjigu čija je radnja smeštena 20 godina posle „Nevidljivih sati“ i u kojoj će biti Marinus. Marinus je bio donekle skroman lik koji postaje neka vrsta heroja, a svakom heroju treba zlikovac. Marinus nije imao takvog a sad on ili ona ima jednog – arhiprotivnika u stilu likova iz „Osvetnika“.

 

 
Autor: Džil Krasni
Izvor: esquire.com