Široj javnosti skoro nepoznat intelektualac, publicista i književnik
Milan Jovanović Stojimirović bio je svedok dvadesetog veka na ovim prostorima tokom sedam decenija svog neobičnog života. Rođen 1898, do početka Drugog svetskog rata bio je u svakom pogledu cenjeni učesnik političkog i intelektualnog života Beograda, njegov predani hroničar i vešt slušalac zakulisnih komentara bez kojih ne bi bilo ni ovih zapisa u koje nas uvodi opširni i informativni predgovor jednog od priređivača,
Dejana Mihailovića.
Posle rata i pod novom vlašću Jovanović Stojimirović doživeo je sudbinu mnogih viđenijih i obrazovanih koji nisu bili skloni da promene ideologiju preko noći. Najpre zatvoren, potom pomilovan jer je bio neophodan kao poliglota i upućen u diplomatske veštine, on ipak životari na marginama izdržavajući se od priloga časopisima i tako nastaju brojne siluete, odnosno kraći zapisi o Beogradu, njegovim žiteljima i ulicama, o znamenitim ličnostima iz sveta politike, kulture, narodnog života... Čitaoca će već od prvih stranica poneti njegov živ, neposredni stil pripovedanja u rasponu od istorijskih činjenica do anegdota i kozerija koje su nastajale najviše u beogradskim kafanama. Izvanredna memorija omogućavala mu je da se i nekoliko decenija kasnije odlično snalazi u rođačkim, političkim i interesnim vezama junaka svojih medaljona koje su objavljivane u časopisu „300 čuda“, čiji sam naslov govori o podsmešljivom otklonu koje su nove vlasti imale prema životu predratnog Beograda.
Sa istorijske udaljenosti od više od jednog veka, čini nam se da taj podsmeh nije iščezao već se s vremenom pretvorio u prezir, dajući svim atributima građanskog predznak nepotrebnog, počev od domaćeg vaspitanja pa do negovanja kulturnih vrednosti kao uslova očuvanja nacionalnog identiteta.
Daleko od toga da su svi protagonisti ovih silueta pripadnici elite. Imao je Beograd uvek pod svojim okriljem sve slojeve društva, starosedeoce i doseljenike, čuvare vere i prevratnike, pregaoce i badavadžije... Svi defiluju ovim stranicama uz podrobne opise nekadašnjeg izgleda ulica, trgova i zdanja kojih odavno više nema. Autor za njima ne žali, on je samo pedantni hroničar minulih vremena i talentovani portretista svojih savremenika o kojima piše bez žaoke. Tako njegovi zapisi izbegavaju svaki senzacionalistički prizvuk, ostajući blago obojeni melanholijom i poštovanjem za jedan kratak ali značajan period od nekoliko decenija kada je u Beogradu definisan građanski sloj sa moćnim uticajem na društvene tokove. Ako je to danas iza nas, trebalo bi da se zapitamo zašto je tako. Možda se odgovori kriju u sledeća dva toma „Silueta“ koji će zadovoljiti našu čitalačku radoznalost.
„
Siluete starog Beograda 2: Portreti“, Milan Jovanović Stojimirović
U drugoj knjizi „Silueta“ nalaze se najviđenije ličnosti iz sveta političara, naučnika, književnika i umetnika. U traganju za iščezlim gradom i običajima jedne osobene gradske sredine, Stojimirović je ispisao spomenicu kojoj ne mogu nauditi ni nova rušenja i obnavljanja, novi ratovi ili bombardovanja, opominjući svoje čitaoce na potrebu očuvanja spomenika kulture i negovanja kulture sećanja i sopstvene tradicije.
„
Siluete starog Beograda 3: Medaljoni“, Milan Jovanović Stojimirović
Treća i poslednja knjiga sadrži niz malo poznatih i danas mahom zaboravljenih likova koji su davali ton i draž glavnom gradu i na svojstven način doprinosili nastajanju građanskog društva na oslobođenom prostoru viševekovnog turskog vilajeta. Među tim likovima bilo je i stranaca koji su prigrlili Srbiju, učestvujući svako na svoj način u burnoj istoriji Srbije u poslednja dva veka.
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književni kritičar
Izvor: Nedeljnik