Radikalna porodica koja je inspirisala Luizu Mej Olkot

Kada su se krajem prošle godine u bioskopima pojavile „Male žene“ rediteljke Grete Gervig, bila je to osma po redu filmska verzija popularnog romana Luize Mej Olkot od 1912. godine. Priča o sestrama Marč imala je i nekoliko televizijskih adaptacija, izvođena je u pozorištu i operi, a pretočena je čak i u dva anime serijala. Knjiga, koja se bez prestanka štampa već punih 150 godina, pleni bezvremenim šarmom: priziva u svest jesenje pejzaže Nove Engleske, miris kolača od đumbira, prijatnu toplinu heklanog ćebeta. Ko bi rekao da su autorka jednog tako optimističnog romana i cela njena porodica – inače inspiracija za porodicu Marč – bili radikalni politički aktivisti? Iako neosporno šarmantna, ova poluautobiografska priča je istovremeno i daleko revolucionarnija i aktuelnija nego što se to mnogima čini.

Kada je urednik Tomas Najls predložio Luizi Olkot da napiše „priču za devojke“, ona se tome svojski opirala. U njenom dnevniku iz tog perioda čitamo sledeću zabelešku: „Ovo mi se nimalo ne dopada.“ Uprkos tome što su njene „Skice iz bolnice“ (1863) naišle na odličan prijem, Olkot je u to vreme radije pisala petparačke romane o špijunima i osvetnicima pod pseudonimom A. M. Bernard. Posle izvesnog vremena je ipak popustila: „Potražnja za jednostavnim, vedrim knjigama za devojke je velika i možda ne bi bilo tako loše da je zadovoljim.“ Učinila je to tako što je priču o svojoj porodici, rodnom gradu i događajima iz vlastitog života preobrazila u fikciju.

Iako je ova talentovana mlada žena u početku gajila antipatiju prema toj vrsti literature, njena „priča za devojke“ postala je jedan od najčitanijih romana u američkom književnom kanonu. Prizori „domaćeg života“ u „Malim ženama“ već vek i po ne prestaju da osvajaju srca novih čitalaca i inspirišu generacije pisaca. Danas su teoretičari književnosti, kao i većina čitalaca i gledalaca različitih adaptacija, svesni subverzivne prirode dela Luize Olkot, ali ono što mnogi ne znaju jeste da je život njene vlastite porodice, koja joj je poslužila kao model za fiktivnu porodicu Marč, bio daleko subverzivniji.

„Malo je onih koji znaju kakvu pometnju je porodica Olkot pravila u Masačusetsu tog vremena“, ističe Džon Mateson, kome je biografija Luize Mej Olkot 2008. godine donela Pulicerovu nagradu. Luizini roditelji Ejmos Bronson Olkot i Abigejl „Marmi“ Olkot neprestano su dovodili u pitanje politički status kvo, a njihovi pogledi su čak i u liberalnom Konkordu smatrani ekstremnim. Bronson je bio reformator obrazovnog sistema, filozof i osnivač (neuspešne) utopističke komune; bio je prvi prosvetni radnik u Masačusetsu koji je u svoju učionicu primio učenika afroameričkog porekla, kao i jedan od pionira kojima treba da zahvalimo za postojanje školskog odmora. Abigejl je bila jedna od prvih profesionalnih socijalnih radnika u Masačusetsu i zagrižena sifražetkinja. Oboje su bili hrišćani, transcendentalisti, abolicionisti, borci za prava žena i vegetarijanci. U tom duhu su odgajali i svoje četiri ćerke, pružajući im mnogo više slobode nego što je u to vreme bilo uobičajeno. Mateson navodi da su Olkotovi „talasali u sredini koju nije preterano pogađala obespravljenost žena, robovlasništvo i slične pojave“.

Mesto na kome se najviše može saznati o njihovom političkom angažmanu je svakako Orčard haus u Konkordu, kuća u kojoj su živeli između 1858. i 1877. godine. Olivija Milč, scenarista dokumentarca „Orčard haus, dom 'Malih žena'“, naziva je „epicentrom američke intelektualne tradicije“. Tu renoviranu seosku kuću redovno su posećivali filozofi, intelektualci i pisci poput Ralfa Valda Emersona, Henrija Vodsvorta Longfeloua, Džulije Vord Hau i Margaret Fuler. Džen Ternkvist, producent pomenutog dokumentarca i direktor Muzeja Orčard haus, napominje da je dom Olkotovih jedan od prvih kućnih muzeja u Americi, kao i jedan od prvih muzeja posvećenih nekoj ženi. „Još uvek izgleda potpuno isto kao u vreme kada su oni tu živeli“, dodaje. „Olkotovi su se pre dolaska u Orčard haus često selili. Ovo je kuća u kojoj su najduže živeli. U vreme kada je Luiza pisala ,Male žene‘, tu su živeli već deset godina i sasvim je prirodno što je poslužila kao inspiracija za kuću porodice Marč.“ Ternkvist ističe da „obilazak kuće pomalo podseća na šetnju kroz roman“.

Međutim, za razliku od kuće porodice Marč, u Orčard hausu se može naći bezbroj dokaza o radikalnim političkim uverenjima Olkotovih. Zidovi radne sobe Bronsona Olkota, na primer, ukrašeni su slikama njegovih savremenika i prijatelja: Emersona, Dejvida Henrija Toroa, Natanijela Hotorna i Frenklina Senborna, finansijera militantnog abolicioniste Džona Brauna. Tu je i portret samog Brauna – jasno svedočanstvo o stavovima ove porodice, koji su u periodu posle građanskog rata čak i u severnjačkim državama smatrani „ekstremističkim“. Dom Olkotovih bio je jedna od stanica tzv. podzemne železnice, kojom su odbegli robovi tajno prebacivani na Sever. Bronson je, zajedno sa poznatim abolicionistom Vilijamom Garisonom, bio osnivač društva za borbu protiv robovlasništva, a Luiza je tokom građanskog rata volontirala kao krojačica i bolničarka u vojsci Unije. Ternkvist pominje i da je, posle pogubljenja Džona Brauna, Luiza u jednom abolicionističkom časopisu objavila pesmu u znak sećanja na čoveka koga je zvala „Sveti Džon Pravednik“.

U Orčard hausu se na svakom koraku mogu naći sitni detalji koji podsećaju na borbu Olkotovih za prava žena i jednakost među polovima. Crteži olovkom Luizine sestre Mej još uvek krase zidove kuće (da, crtala je po zidovima), a Luizin pisaći sto, rukotvorina njenog oca, još uvek se nalazi u njenoj sobi. Ti podsetnici na hobije i talenat ovih devojaka svedoče o roditeljima koji ne samo da su svojim ćerkama omogućili da crtaju, pišu i misle, već su ih na to i aktivno podsticali u vreme kada se od žena nije očekivalo ništa slično.

Uz podršku svojih roditelja i zajednice književnih i društvenih buntovnika, Luiza i njene sestre rušile su brojne prepreke i zadobijale duboko poštovanje savremenika muškog pola. Mej je, na primer, postala priznata umetnica i neke od njenih slika danas se mogu videti u Orčard hausu. Jedan od njenih učenika bio je slavni Danijel Čester Frenč, autor monumentalne skulpture Abrahama Linkolna u Vašingtonu.

Bronson i Abigejl Olkot zalagali su se za pravo žena da steknu obrazovanje, glasaju, pa čak i da budu plaćene koliko i muškarci, i te vrednosti su preneli na svoju decu. Abigejl je jednom prilikom izjavila: „Planiram da glasam pre nego što umrem, čak i ako ćerke budu morale da me odnesu na glasačko mesto“. Ona, nažalost, nije doživela taj dan, ali njena ćerka Luiza je 1879. godine postala prva žena koja je upisana u glasački spisak u Konkordu i redovno je podsticala svoje sugrađanke da glasaju. U vezi sa borbom za prava žena, Džen Ternkvist ističe da su, pored odbeglih robova, u kući Olkotovih utočište pronalazile i zlostavljane žene, kojima zakon nije pružao nikakvu zaštitu od nasilnih muževa. „O tome nema ni pomena u 'Malim ženama'“, dodaje Ternkist uz osmeh. „Želela je da se njene knjige prodaju.“

Bronsonove kontroverzne škole, u kojima je inststirao na tome da učenici učestvuju u nastavi i izbegavao fizičko kažnjavanje, često su zatvarane. Kada bi roditelji učenika saznali za njegove neobične metode i označili ga kao fanatika, porodica je bila primorana da traži novo mesto za život. Troškovi takvog načina života bili su veliki i siromaštvo je predstavljalo glavni razlog zbog koga je Luiza odlučila da se posveti pisanju. Zahvaljujući preduzimljivosti dece, Bronson Olkot je uglavnom uspevao da ostane veran svojim principima.

Verovatno najinteresantniji projekat ovog idealiste bila je transcendentalistička komuna Frutlends, koju je osnovao 1843. godine. Radilo se o utopističkoj zajednici koja je promovisala ideale moralnosti i altruizma i borila se za zaštitu prirode. Kako bi izbegli eksploataciju drugih živih bića, stanovnici Frutlendsa uzdržavali su se od svih „luksuza“ tog vremena: nisu nosili odeću od vune i pamuka (u znak solidarnosti sa robovima), nisu koristili sapun i veštačko osvetljenje, niti su se oslanjali na rad životinja. Ishrana im je bila skoro veganska. Kao što se i moglo očekivati, zajednica se već nakon sedam meseci raspala i porodica je ponovo bila primorana na selidbu.

Iako su politički pogledi Olkotovih dobro dokumentovani, Ternkvist ne želi sa spekuliše o tome kakav bi bio njhov stav o političkim prilikama našeg doba. Ipak izvodi zaključak da se ono što mnogi komentatori nazivaju „radikalnim uverenjima“ te porodice zapravo „svodilo na dobrotu“. Njihova nepokolebljiva moralnost, utemeljena u religiji, preobrazila ih je u žestoke zagovornike progresivnih vrednosti. Današnje generacije bi od njih verovatno mogle da nauče važnu lekciju o tome da dobrotu ne bi trebalo smatrati isključivo ličnom vrednošću, nego i temeljem svakog političkog angažmana.
 
Autor: Rebeka Long
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Jelena Tanasković