Publicista Momčilo Petrović o skrivenoj istoriji Srba: Britanska kraljica slala viski Milošu Obrenoviću

Istoriju jedne nacije ne čine samo sjećanja na sudbonosne bitke i velike heroje. Tu su, naravno, događaji i pojedinci za koje u zvaničnim hronikama često neopravdano nije bilo mjesta. Da bi naše kolektivno sjećanje ipak uspjelo da od zaborava sačuva neke na prvi pogled sitne i neznatne detalje, a koji mnogo toga otkrivaju, potrudio se beogradski publicista Momčilo Petrović, čija se knjiga „Zanimljiva istorija Srba“ nedavno pojavila na policama knjižara.

„Njegoš je rekao da je vreme ’majstorsko rešeto’, i da ono razdvaja bitne od onih drugih ljudi i događaja, i ja ovome nemam šta da dodam. Uostalom, šta je istorija nego ono što se zadržalo u kolektivnom pamćenju? Ali okca na tom situ su krupna, pa se i u onom što je propalo kroz njih nađe poneki blistav kamičak koji vredi sačuvati, ili ga bar obrisati od prašine, okrenuti na dlanu i pogledati ga naspram sunca. Ne samo srpska, naravno, nego su istorije i ostalih naroda, sačinjene od povesti o vladarima i njihovim ratovima. Prizovimo u sećanje ono što znamo o antičkoj Grčkoj, Napoleonu, našim ustancima i ratovima, i ova će tvrdnja postati očigledna. Ali ako je u jednom boju učestvovalo sto, hiljadu, deset hiljada ljudi, znači da o tom događaju postoji sto, hiljadu priča. Da, u našem kolektivnom sećanju ostale su sve te priče! Ja u svojoj knjizi nisam sam otkrio ništa novo, samo sam dugo i uporno, te sa strašću i uživanjem tragao za pričama koje su bile skrajnute, ili sačuvane u delićima koje sam sastavljao, ali su postojale“ kaže Momčilo Petrović u intervjuu za Glas Srpske.

Kako ste dolazili do materijala za knjigu?

Traganjem, iščitavanjem knjiga i starih novina. U godinama sam kad je prirodno gunđati na internetu, koji nam je doneo i društvene mreže i omogućio svakome da s ponosom napiše ono čega su se pametni stideli. Internet je i neiscrpna riznica starih spisa i knjiga. Prosto je neverovatno šta se sve, na prvom mestu zanimljivo, a potom i korisno, može naći! Za one koji to ne znaju, preko sajtova Narodne biblioteke Srbije i beogradske Univerzitetske biblioteke može se pristupiti kompletima dnevnih listova Politike, Pravde i Vremena, koji sadrže sve brojeve od njihovog početka, za ova prva dva to znači od 1904, a Vreme je počelo da izlazi 1921, pa do 6. aprila 1941. godine.

Potrebno je samo slobodno vreme. Da ilustrujem to jednim primerom. Radeći posao od kojeg živim, novinarski, prikupljao sam materijal za tada aktuelnu, a jubilarnu godišnjicu diplomatskih odnosa Srbije i SAD. I na sajtu Ministarstva inostranih poslova, ili nekom godišnjaku, ne sećam se više, naiđem na polurečenicu da su zvaničnici Havaja, tada samostalne države, dolazili u Beograd u drugoj polovini 19. veka. Nije politički korektno da kažem, ali zamislio sam delegaciju ljudi obučenih u palmino lišće na ondašnjim beogradskim ulicama, i to je bilo dovoljno da se upustim u traganje za detaljima. Na kraju sam došao do saopštenja u zvaničnim Srpskim novinama koje su izvestile da je kralj Milan na Vidovdan te 1883. primio Kertisa P. Ijaukea, izaslanika kralja Havajskih ostrva Dejvida Kalakua. Odatle pa do memoara ovog izaslanika, koji beleži da je sa kraljicom Natalijom razgovarao o muzici i unikatnim svećama, a da mu se Beograd dopao, bio je potreban još jedan korak, odnosno još jedno popodne na Guglu. Eto, tako otprilike za svih 147 priča.

Zašto su neki od istorijskih podataka skrivani, uljepšavani ili falsifikovani?

Da bismo sebi i potomstvu izgledali lepši, bolji, hrabriji, pošteniji. Na Čokešini je 1804. godine izginulo trista Srba, mahom dvadesetogodišnjaka, i Leopold Ranke je ovu bitku nazvao „srpskim Termopilima“. Zato nije bilo zgodno da se podseća na zapis koji je ostavio Vuk Karadžić da su zapovednici ove grupe bili pijani i da su ih Turci porazili i posekli, jer su odbijali svaki dogovor sa ostalim ustaničkim vođama. Ili ovaj primer. Svi znamo, uči se u osnovnoj školi, da je major Dragutin Gavrilović 1915. održao čuveni govor: „Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja!“ Iskren da budem, i mene prođu trnci kad čujem glumce da ga recituju na nekoj svečanosti. Ali nije! Major Gavrilović nije to rekao svojim vojnicima, izmislio ga je nekih petnaestak godina kasnije Đorđe Roš. Prostor ne dozvoljava da sada prepričavam kako i zašto. A i sam taj Đorđe Roš, o kojem se u istoriji ne uči, bio je vrlo zanimljiva ličnost. U odbrani Beograda 1915. bio je teško ranjen, između dva svetska rata važio je za jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, bio je saradnik Nemaca uoči Hitlerovog napada, a posle Drugog rata odigrao je vrlo značajnu ulogu u očuvanju Hilandara.

Povodom izlaska Vaše knjige, izdavač je napisao da se radi o svojevrsnom istorijskom zabavniku koji će se dopasti čitaocima različitih generacija i sigurno će iznenaditi nepoznatim detaljima i interesantnim činjenicama mnoge koji smatraju da dobro poznaju nacionalnu istoriju, književnost i društveno-političke prilike. Šta Vas je najviše iznenadilo?

Skoro svaka druga priča za mene je bila potpuno novo otkriće i iznenađenje! Možda sam ipak najviše bio iznenađen otkrićem da je Đura Jakšić praktično ubijen! General Ranko Alimpić poslao je batinaše koji su pesnika tukli i gazili nogama toliko da se jedva odvukao kući, da legne u postelju i više i ne ustane. Pobolevao je i umro. Đura je, naime, u jednoj priči kritikovao neslavno Alimpićevo ponašanje u Prvom srpsko-turskom ratu. Zbog te je priče bio osuđen na petnaest dana zatvora, ali je nastavio da zajeda i ruga se generalu, sve dok mu ovaj nije presudio. Alimpić, inače, i dan-danas ima ulicu u Šapcu.

Pomenuo sam napred komplete predratnih dnevnih listova. Iz puke radoznalosti otvorio sam Politiku odštampanu 5. aprila 1941. godine, a koja se na kioscima pojavila dan kasnije. Ni traga, ni u jednom tekstu, naslućivanja katastrofe koja se spremala! Piloti štuka i junkersa navlačili su kombinezone i zagrevali motore, dok su novine izlazile iz rotacije sa reportažom o prodavačicama cveća iz Pinosave!

I kad već pominjem novine, u prvim danima posle Principovog atentata, u beogradskim listovima Gavrilo i drugovi prikazani su kao osobenjaci, a naveliko se pisalo i da je Čabrinovićev otac držao javnu kuću, pa zato ni sin nije mogao ispasti bolji! Srbija se, znamo, upinjala da skine sa sebe svaku odgovornost za smrt Franje Ferdinanda, pa je žurila da se odrekne i ovih junaka!

U jednoj od svojih priča Vi otkrivate i ko je Miloša Obrenovića naučio da pije viski.

Priča o Milošu Obrenoviću i viskiju samo je ilustracija uticaja izaslanika velikih sila na politička zbivanja u malim zemljama kao što je Srbija, što u manje-više neizmenjenom ogoljenom obliku traje do danas. Avanturista i profesionalni vojnik Džordž Lojd Hodžis bio je prvi diplomatski predstavnik britanske krune u Beogradu. Zadatak mu je bio da pazi na odnose Srbije i Rusije, ali nije imao ovlašćenja da nudi bilo kakvu englesku pomoć. Rusija je nastojala da ograniči knjaževu apsolutističku vlast, a Miloš im je, rekao bi narod, udarao kontru isticanjem svojih dobrih veza sa engleskim konzulom. Njih dvojica družili su se otvoreno, Hodžis je tražio da se iz Londona pošalje neko visoko odlikovanje za Miloša, a obezbedio je i redovne isporuke viskija, na koji se srpski knjaz lako navikao. Ali, nepunu godinu dana kasnije, Miloševi protivnici organizovali su demonstracije protiv konzula i on je pobegao.

Govorite i o tome kako je falsifikovana jedna od čuvenih rečenica Svetog Save.

Rečenicu „Mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“ svi smo bar jednom čuli, a pripisuje se Svetom Savi i koristi da se istakne poseban položaj srpskog naroda. Često ju je citirao bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, a jednom čak i pokojni patrijarh Irinej! Promaklo im je da je dokazano, a o tome u knjizi opširno pišem, da je reč o izmišljenoj rečenici, prvi put objavljenoj u jednoj zbirci pripovedaka, štampanoj 1980. godine u Krnjevu kod Velike Plane.

U najavi Vaše knjige, želeći da zaintrigira čitaoce, izdavač je naveo da se unutar korica nalazi i odgovor na pitanje kome je Radoje Domanović opsovao majku nad rakom Janka Veselinovića. Da li je zaista izrečena psovka na sahrani autora „Hajduk Stanka“?

Jeste, u svoje vreme to je bio veliki skandal, ondašnji listovi, stranački podeljeni, naširoko su se bavili tom temom. Opsovao je Jankov prijatelj, drug u boemskom životu, Radoje Domanović. Na sahrani je bilo deset govornika, Simo Matavulj, vlasnik lista Pravda i ministar Pavle Marinković, predstavnik učitelja iz Bosne, predstavnici raznih udruženja i Radoje Domanović. On od suza i plača nije mogao da završi govor, pa je u jednom trenutku bacio kapu na zemlju i uzviknuo: „Jaoj, Srbijo, majku ti j…. kad ti i ovak’i ljudi pomreše!“ Fine duše, inače oni koje je Domanović uzimao na zub u svojim satirama, iskoristili su ovo da se „zastide u ime seljanki i sveštenika“, kao da se u Srbiji onog doba uopšte nije psovalo.

Još jedno intrigantno pitanje je na koricama: „Kako je u Srbiji rođen turizam i otkud nudizam na Savi?“.

Na početku ovog razgovora konstatovao sam opštepoznatu činjenicu da istoriju čine povesti o vladarima i njihovim ratovima. Kroz ono Njegoševo rešeto propadaju podaci o svakodnevnom životu: hrani i odevanju ljudi u prošlim vremenima, običajima, izgledu stanova.

U „Zanimljivu istoriju Srba“ uvrstio sam i kazivanja o nastanku potrošačkog društva kod nas. Pretpostavljam da će čitaocima biti zanimljivo da saznaju ko je i kako dovezao prvi auto u Beograd, kako su izgledali izbori za misice između dva svetska rata, ali i ko je bio prvi registrovani narkoman u Srbiji, i kako su ruski emigranti u predratni Beograd doneli kokain. Istoriju Srba, osim slavnih vojevanja, između ostalog čini i istorija turizma. Isti ti “beli” Rusi, izbegli pred Oktobarskom revolucijom, doneli su u Srbiju i nudizam, pa su čak u Šapcu imali svoje udruženje i kupalište, i naravno, domaće Srbe voajere, koji su voleli da navrate i bace pogled.

Tu je i interesantna priča o „Jagnjetu za Žozefinu Bejker“.

Plesačica Žozefina Bejker, zbog crne boje kože, nije bila toliko priznata u SAD, gde je rođena, ali su je u Francuskoj, gde se nastanila, obožavali. Francuzi su je nazivali Crna Venera, Crni biser i Kreolska boginja. Njen krug obožavalaca činili su Ernest Hemingvej, Kristijan Dior, Pablo Pikaso i mnogi drugi. Godine 1925. njena plesna tačka predstavljala je revoluciju. Nastupala je gola, opasana samo ružičastim perjem flaminga ili suknjicom od banana. U Beograd je doputovala 1. aprila 1929. godine. Dnevni list Politika dva dana zaredom posvećivao joj je celu stranu. Prvog dana novinar beleži: „Već u četiri časa po podne počeo je da dolazi svet na stanicu da sačeka onu koja je svojom igrom i svojim bučnim skandalima uzbudila prvo Pariz, a zatim gotovo celu Evropu. A kad je voz ušao u stanicu, svi su potrčali. Mnogi su uskočili u vagone. Svako je hteo da je prvi vidi, da se prvi upozna s njom…“

Tog dana je došlo i do malog skandala. Žozefina je rekla kako je iz voza videla „puno malih jaganjaca i prasadi“, a jedan od uglednijih Beograđana hteo je da joj se dodvori pa reče: „Mi ćemo poslati jedno malo prase, pečeno“. „Jaoj! Ne. Neću. Kakav užas! Pečeno! Hoću živo… Majko moja, pečeno!“, preneo je reporter njenu reakciju. Narednog dana, ona je održala svoju plesnu tačku u Narodnom pozorištu. Posle priredbe, umesto da se povuče iza zavese, Žozefina je sišla među gledaoce. Mazila je po glavi ćelave, a posebnu pažnju privukao joj je Svetislav B. Cvijanović, ugledni knjižar i izdavač. Žozefina je još je dva puta dolazila u Jugoslaviju, poslednji put 1971. kao ambasadorka UNICEF-a. Tada ju je primio i Tito.

Nakon ove knjige, da li imate u planu neki novi projekat?

Čitam i prikupljam materijal o Mihailu Obrenoviću. Voleo bih da napišem roman o njegovom ubistvu. A šta će biti, videćemo.

Autor: Veljko Zeljković
Izvor: Glas Srpske