Psihološka uteha pripovedanja ‒ zašto je ljude tokom istorije toliko privlačila fikcija?

Kada je engleski arheolog Džordž Smit imao 31. godinu, očarala ga je drevna ploča u Britanskom muzeju. Godinama ranije, 1845. kada je Smit imao samo pet godina, Ostin Henri Lejard, Henri Rolinson i Hormuzd Rasam započeli su iskopovanja širom današnje Sirije i Iraka. Tokom narednih godina, otkrili su hiljade kamenih delova, koji su kasnije sačinjavali 12 drevnih ploča. Ali iako su delići spojeni, malo toga je prevedeno. Ploče stare 3000 godina ostale su misteriozne skoro kao kada su bile zatrpane u ruševinama mesopotamijskih palata.



Klinasto pismo je neverovatno teško za prevođenje, posebno kada se nalazi na pločama koje su tri milenijuma bile skrivene ispod bliskoistočnog peska. Tekst je trouglastog oblika, a pismo sadrži preko 100 slova. Koristilo se za pisanje na sumerskom, akadijskom, urartskom, hetitskom, u zavisnosti gde je, kada i ko pisao. Takođe, u tom pismu ne postoje samoglasnici, interpunkcija, pa ni razmak između reči.

Ipak, Smit je odlučio da će razbiti šifru. Podstaknut interesovanjem za asirologiju i biblijsku arheologiju, Smit je, dok je radio kao klasifikator u Britanskom muzeju, naučio sumerski i književni akadski.

Godine 1872, nakon što su ploče stajale u magacinu muzeja skoro dve decenije, Smit je ostvario napredak: kompleksni simboli su opisivali priču. Dok je prevodio jedanaestu ploču, koju sada smatraju najvažnijim delom priče, Smit je rekao saradniku: „Ja sam prva osoba koja je čita nakon 2000 godina zaborava“. Čak se i britanski premijer u to doba, Viljem Gladstoun, pojavio na predavanju koje je Smit držao o pločama, kada je jedan član publike prokomentarisao: „Ovo mora da je jedina prilika u kojoj je britanski premijer prisustvovao predavanju o vavilonskoj književnosti.“

Priča na jedanaestoj ploči koju je Smit dešifrovao bila je u stvari najstarija priča na svetu: „Ep o Gilgamešu.“

„Gilgameš“ ima sve osobine moderne priče: glavni junak ide na naporno putovanje; tu je i ljubav sa zanosnom ženom, iskupljujuću deo i veliki broj sporednih junaka.

Ljudi su pričali priče hiljadama godina, prenoseći ih usmeno pre pronalaska pisma. Na jedan ili drugi način, veći deo ljudskog života prođe u prenošenju priča – često o drugim ljudima. Razvojni psiholog Robin Danbar je u svom radu „Gossip in Evolutionary Perspective“ otkrila direktan odnos između priča i ljudi: društvene teme – posebno tračevi – čine 65% svih ljudskih razgovora na javnim mestima.

Ljudi se uz pomoć priča osećaju kao da vladaju svetom. Kroz priče uviđamo da pravila postoje i tamo gde je haos, da nešto ima svoje značenje čak i tamo gde je sve nasumično. Ljudi vide narative tamo gde ih nema zato što to nudi značenje našem životu – neku vrstu egzistencijalnog problema. U studiji koju su 1944. sproveli Fric Hajder i Marijan Simel na Smit koledžu, studentima je prikazan kratak film u kojem su se dva trougla i krug pomerali na ekranu, dok je pravougaonik ostao nepomičan na jednom kraju. Kada su ih upitali šta su videli, 33 od 34 studenta su antropomorfizovali oblike i kreirali narativ: Krug je bio „zabrinut“, „mali trougao“ je bio „nevino malo stvorenje“, „veliki trougao“ je bio „slep od besa i frustracija“. Samo jedan student je rekao da je video samo geometrijske oblike na ekranu.

Priče takođe mogu da govore o emotivnom životu ljudi. Pripovedanje, posebno u romanima, dozvoljava ljudima da zavire u nečiju svest i da vide kako neko drugi razmišlja. Ovo može da utvrdi naša uverenja i opažanja, ali češće ih iskušava. Psihološki istraživač Den Džonson nedavno je objavio studiju u „Basic and Applied Social Psychology“ u kojoj je otkrio da čitanje fikcije značajno povećava empatiju prema drugima, posebno prema onima koje su čitaoci u početku smatrali „autsajderima“ (npr. strance, ljude druge rase, boje kože ili religije).

Zanimljivo, što su se više udubljivali u priču, čitaoci su se saosećajnije ponašali u stvarnom životu. Džonson je ovo testirao tako što je „slučajno“ bacio hrpu olovki dok ispitanici nisu mislili da ih ispituju. Oni koji su prethodno prijavili da su bili „veoma udubljeni“ u priču, bili su spremniji da pomognu u podizanju olovki.

Nedavna studija u časopisu „Sajens“ potvrđuje ideju da priče pomažu ljudima da razumeju druge, utvrđujući da književna fikcija „specifično angažuje psihološke procese potrebne za pristup ličnim iskustvima junaka“. Što znači, ako čitate romane, verovatno čitate emocije.



Ali zašto smo, na prvom mestu, počeli da pričamo priče? Njihova korist u razumevanju drugih je jedan od razloga, ali druga teorija je da pripovedanje može da bude evolucionarni mehanizam koji je pomogao našim precima da ostanu živi.

Teorija kaže da je veća verovatnoća da ćete preživeti ako vam ispričam priču o tome, umesto da vam dam činjenice. Na primer, ako bih vam rekao: „Pored drveta je životinja, nemojte da idete tamo“, to ne bi bilo efikasno kao kad bih vam rekao: „Mog rođaka je pojelo strašno, zlo stvorenje koje se šunja oko tog drveta, nemoj da ideš tamo“. Narativ radi na osnovu informacija i emocija, što je daleko efikasnije od samih informacija. Dženifer Eker, profesor marketinga na Stanford školi biznisa, kaže da ljudi „do 22 puta bolje pamte informacije uklopljene u narativ od samih činjenica.“

Vrednost koju ljudi daju narativu je jasna u visokom samopouzdanju kod pripovedača. Autori, glumci, režiseri – ljudi čiji je posao oblikovanje narativa su neki od najpoznatijih ljudi na svetu. Priče su oblik bega, koje nas ponekad čine boljim ljudima dok nas zabavljaju, ali izgleda da je tu još nešto u igri.

Možda je pravi razlog zbog kog stalno pričamo priče – i beskrajno hvalimo naše najveće pripovedače –  taj što ljudi žele da budu deo zajedničke istorije. Ono što je Smit otkrio na jedanaestoj ploči je priča o velikoj poplavi. Na „ploči o potopu“, junaku po imenu Uta-napištim sumerski bog Enki govori da napusti zemaljske posede i počne da gradi brod. Rekao mu je da povede ženu, porodicu, zanatlije, mladunce životinja i hranu. Gotovo isto kao priča o Nojevoj barci iz Knjige postanja ili Sura 71 iz Kurana.



Ljudi iste priče prepričavaju milenijumima. Autor Kristofer Buker tvrdi da postoji samo sedam osnovnih zapleta koji se ponavljaju iznova u filmovima, na televiziji i romanima uz sitne prepravke. Tu je zaplet „pobeda nad čudovištem“ („Beovulf“, „Rat svetova“); „od krpa do bogatstva“ („Pepeljuga“, „Džejn Ejr“); „misija“ („Ilijada“, „Gospodar prstenova“); „putovanje i povratak“ („Odiseja“, „Alisa u zemlji čuda“); „ponovno rađanje“ („Uspavana lepotica“, „Božićna bajka“); „komedija“ (završava brakom); i „tragedija“ (završava smrću).

Koliko god one pomagale u razumevanju stvarnog sveta, same priče nisu realne. Da li postoji tako nešto kao previše fikcije? U „Don Kihotu“ Servantes piše o glavnom junaku Alonsu Kihanu, „Čitao je celu noć, od sumraka do svitanja i celog dana, od svitanja do sumraka, dok nije od tolikog čitanja i praktično bez sna izgubio zdrav razum...“

Međutim, sledećeg jutra, Alonso Kihano je odlučio da postane vitez. Promenio je ime u Don Kihot, odlučivši da sam poploča svoj put. Onda je otišao, „u potragu za avanturom vodeći se starim viteškim kodom.“

Izvor: theatlantic.com
Prevod: Miloš Vulikić