Propisano čitanje: zašto je medicina dobra obuka za pisanje

Doktor pokušava da uspostavi dijagnozu zašto su mnogi pisci, od Čehova do Hoseinija, bili takođe i lekari.



Čehov, Bulgakov, Konan Dojl, Somerset Mom; i među novijima Majkl Krajton, Ejbraham Vergeze, Haled Hoseini: ovo je samo nekoliko najpoznatijih lekara koji su drugu karijeru našli u pisanju. Jedan sam od njih. Bavim se medicinom već 25 godina, napisao sam pet romana i imam nekoliko književnih nagrada.

U čemu je povezanost? Lekari su privilegovani sedištem u prvom redu tokom najvažnijih životnih događaja – trudnoće, rođenja, detinjstva, braka, razvoda, zaposlenja, otpuštanja, bolesti, starenja, gubitaka i smrti. Vidimo kako sve ovo proživljavaju različite porodice i ljudi, tako da nema kraja inspiraciji kada su u pitanju likovi i priče. A kako su najčešće veoma saosećajni, mnogi lekari imaju snažne emotivne reakcije na stvari sa kojima se profesionalno sreću. Čehov je zapisao: „Lekari imaju užasne dane i sate... ovi užasni sati i dani o kojima govorim dešavaju se samo lekarima.“ Itan Kenin bi se složio: „To vam je kao da ste vojnik. Videli ste sjajne i užasne stvari“, rekao je u jednom intervjuu.



Ima u ovom upadljivom preklapanju medicine i književnosti više od same izloženosti tolikom bogatstvu raspoloživog materijala. Tokom studija medicine, najveći deo našeg truda uložen je u savladavanje nauka – anatomije, psihologije, biohemije, patologije. Ipak time što neprestano predstavljamo slučajeve tokom nastave, brusimo još jedno umeće a da toga nismo ni svesni.

Sećam se kako mi je, kao i većini kolega, tokom prvih nekoliko meseci rada bilo teško da baratam ogromnom količinom podataka koju bih sakupio o pacijentu. Takođe se jasno sećam dana kada je sve došlo na svoje mesto. Proveo sam jutro „čuvajući“ čoveka sa žuticom i veći deo popodneva slušajući nezgrapne prezentacije svojih kolega – i bio svedok dosade i razdraženosti našeg konsultanta dok je pokušavao da pažljivo prati ono što mu pričaju. Kada sam došao na red, imao sam nalet iznenadne inspiracije. Uređivao sam i prerađivao na licu mesta, zaokruživao pluseve i minuse kojima ću završiti svoju dijagnozu, mešao ih na način potreban da stvorim sliku koju sam želeo. I bilo je simpatično. Kada sam završio, konsultant mi se široko osmehnuo i samo rekao: „Dobro!“

Nisam to shvatio tada, ali ono što sam izveo bilo je pričanje priče. Bolest svakog pojedinačnog pacijenta je pripovest – simptomi su početak, dijagnoza završetak – a sredina je ono što stvara povezanu i neodoljivu stazu među njima. Ovakva sposobnost naracije je najvažnija za doktore koji će odlučiti da počnu da pišu, ali nije poznato da li je dobijena izučavanjem medicine. Gregori Rosolimo, poznati moskovski neurolog koji je studirao sa Čehovom, sećao se da pisac „nije odlazio na posao kao prosečan student medicine. Sakupljao je elemente istorije slučaja sa iznenađujućom lakoćom i preciznošću“. Moguće je da sam proces učenja medicine izvlači iz pojedinaca urođenu sposobnost pripovedanja.


 
Tokom naših karijera, prilagođavamo se najraznovrsnijim načinima komunikacije. Medicinske konsultacije, tokom kojih se srećemo sa pacijentima koji često nisu iskreni i otvoreni za razgovor, prave su master studije lingvistike: način na koji slikovito izlaganje i metafore – ponavljanja, propusti, reakcije, nesigurnosti, oklevanja i ćutanja – prenose više značenja i mogu otkriti daleko više od običnih reči. Zatim, tu je i govor tela: držanje, kontakt očima, pojava i maniri mogu naglasiti ili poreći ono što jeste ili nije rečeno. Sve ovo hrani dijaloge koje pišemo i likove koje prikazujemo.

Iako naše saosećajne reakcije na „sjajne i užasne stvari“ sa kojima se srećemo mogu biti jake, lekari moraju razviti nepristrasnost kako bi sve to emotivno preživeli. Ova sposobnost da osećamo šta drugi osećaju, a istovremeno da na sve to gledamo sa distance, daje nam možda i najveću prednost kao piscima. Razmatrajući Čehovljevo delovanje u umetnosti i medicini, Rejčel Hejdžar primećuje da je predstavljao svoje likove sa „objektivnošću naučnika i lekara kombinovanom sa osećajnošću i psihološkim razumevanjem umetnika“. Jasno je i to da mnogi pisci postanu veliki, a da nikada ne kroče u medicinsku salu, ali kako je Somerset Mom jednom rekao: „Ne znam da postoji bolja obuka za pisce od posvećivanja vremena medicini“.

Autor: Fil Vitaker
Izvor: theguardian.com