Beogradska Laguna nedavno je objavila drugu zbirku priča
Maje Trifunović, autorke majstorskog stila, istančanog senzibiliteta, čovekoljublja i smisla za humor.
„
Gutači vatre“ su baš to – istančana zbirka priča o običnim ljudima, prepuna duhovitosti, nežnosti, tuge i melanholije. Likovi u pričama Maje Trifunović nisu junaci ili junakinje u bukvalnom smislu te reči. U pitanju je običan svet, postojan i uporan, u običnom gradu u (ne)običnim vremenima sa svojim „običnim“, realnim problemima sa kojima svi možemo da se poistovetimo: sa radostima, tugama, životnim izborima, gubicima, kompleksima, nesigurnostima, propalim vezama, zonama (ne)komfora.
Upravo u tome, u toj neobičnoj običnosti, u svakodnevnim i neponovljivim događajima svakodnevice, u ljudima koji voljno ili ne „gutaju vatru“ kako bi sve to pregurali, doživeli, preživeli, iskusili, leži magija ove knjige.
Sa mnogo, mnogo simpatija i saosećanja, Maja Trifunović piše o svojim junacima i isečcima iz njihovih života koji su – kako to i jeste u stvarnom životu – kombinacija suza i smeha.
Iako je „mrak“ crvena nit koja prožima sve ove priče, Maja Trifunović ga majstorski tera humorom i smehom (makar on bio i kroz suze ili stisnute zube). I koristi taj mrak da osvetli one saosećajne, nesebične, dobre ljude koji su u ovom vremenu ludila, neljudskosti i nemorala potpuno skrajnuti, iako su najbolji među nama.
Maša i Brka koji kupuju kuče, komšinice koje tračare, dokoličar i žena bez krova nad glavom i još nekoliko drugih likova, međusobno se toliko razlikuju da na momente deluje nemoguće spakovati iz između korica iste knjige, ali ih upravo ta različitost, ta životnost čini toliko povezanim.
„Gutači vatre“ su knjiga koja greje dušu i, možda, podstiče na malo preispitivanja. Priuštite sebi malo nežnosti, malo vremena i hrabrosti i svesti da niste (nismo) sami. Topla preporuka, makar samo da saznate kako se pravi kompost od pepela preminulog supružnika.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik