Prikaz romana „Zamalek“ Dejana Tiaga Stankovića: Čovek planira, a Bog se smeje…

Volite putopise? U novom romanu Dejana Tiaga Stankovića ćete dobiti mnogo više. U „Zamaleku“ nas je poveo u egipatsku prestonicu, pokazao nam kako se zaista živi u tom prenaseljenom gradu, pustio nas da zavirimo na koktele i zabave bogatih, ali i da osetimo koliko je komplikovano biti žena u svemu tome. Nije nas poštedeo ni tamne strane Kaira, njegovih sirotinjskih kvartova, sitnih prevara, ozbiljnih zločina…

I za sve to vreme, od poglavlja do poglavlja, dok upoznajemo nove i zanimljive likove i proživljavamo njihove sudbine, kao da osećamo pod prstima, kao da nam škrpi pod zubima pustinjski pesak koji je sastavni deo scenografije Kaira.

„Kao puder fine čestice se polagano talože navlačeći preko grada bledu skramu koja sve vidljivo ujednači i stopi u jednu celinu dajući svemu što u Kairu postoji bledunjav ton. Prozorska okna od prašine dobiju mrenu, a krošnje drveća pobele kao da su posute brašnom, ili kao da rastu kraj kamenoloma ili cementare. Jedino kad dva puta godišnje grane propupe mladim izdancima i pupoljcima cvetova, zelena boja na po nekoliko nedelja izgubi pepeljastu nijansu i sija se jarko zelena na suncu, dok se, ubrzo, i preko novog lišća ne prevuče ujednačavajući filter bledog praha pustinje do, inšala, sledeće vegetativne sezone. Tahir je tvrdio da bi prašina koja danonoćno pada po Kairu zatrpala grad da nema mravinjaka ljudi koji hodajući ulicama tu prašinu neprekidno razgrću, premeštaju je na đonovima, a kljusad na kopitama, dok je automobili sklanjaju s puteva gumama i tako održavaju prohodnost. Da nije kairskih ljudi i beštija, pustinja bi, česticu po česticu, polagano progutala grad.“

Priču o Kairu nam pripoveda Arna dok gleda stare fotografije iz albuma svoga muža. U tim trenucima ona se priseća ljudi sa kojima je delila vruć afrički vazduh, njihovih sudbina, događaja koji su im obeležili život, čemu je i sama često bila svedok. Njena priča teče lagano i nežno, baš kao i reka Nil, a u poglavljima u kojima se dešavaju tragični događaji, ubistvo… roman na trenutak dobija dektektivski ton.

Arna živi u bogatom kvartu koji se zove Zamalek. Radi u antikvarnici čuvenog egiptologa Koste, čoveka omiljenog među ljubiteljima starina. Ali, Kosta ima tajnu, baš kao i grad u kojem se dešava radnja romana.

Sa tim tajnama susreo se Dejan Tiago Stanković tokom svog četvorogodišnjeg boravka u glavnom gradu Egipta, a mi smo zahvaljujući tome Kairo u romanu „Zamalek“ doživeli ne poput klasičnih turista, već poput onih srećnika koje u obilazak vode starosedeoci i dobro znaju skrivena mesta, mentalitet žitelja, jezik kojim govore. Dok nas vodi po gradu, pisac nas upoznaje i sa rečima koje su važne za taj ambijent, ali i za samu priču u koju nas lagano uvodi: Inšala (ako Bog da), džini (demoni), haram (zabranjeno), habib (voljeni, mili, dragi)…

I dok se ostali u Kairu dive piramidama, krstare Nilom, proučavaju mumije… samo oni koji su pročitali „Zamalek“ znaju zašto u tom gradu treba obratiti pažnju na – stolice.

I to nije jedino iznenađenje.

Autor: Dragana Todorović