Prikaz romana „Uzvišenost“: U susret neminovnoj apokalipsi

Darko Tuševljaković (1978) spada među retke pisce srednje generacije koji svoju prozu ravnomerno temelje na realističkim i žanrovsko-fantastičkim iskustvima/tradiciji; ovakvo svoje delanje pisac, s druge strane, ne skriva iza oveštalih floskula čiji je jedini zadatak pre svega da fantastičke elemente opravdaju umetničkim slobodama i tako delu obezbede tretman ozbiljne literature.

U njegova tri prethodna romana („Senka naše želje“, „Jaz“ koji je 2017. dobio i Evropsku nagradu za književnost i „Jegermajster“) odnosno dve zbirke priča („Ljudske vibracije“, „Naknadne istine“) upliv fantastičnog je različitog intenziteta ali je definitivno – neporeciv.

Roman uznemirujućeg (bezmalo zloslutnog) naslova „Uzvišenost“ (što potencira i dizajn korica, u izdanju Lagune, 2021) može se, i treba, iščitavati kao delo koje pripada prevashodno žanru naučne fantastike. Naravno, žanrovsko usmerenje nije apriorna vrednosna diskvalifikacija kako je doživljavaju brojni čitaoci i kritičari već, sasvim suprotno, donosi još jedan od značenjskih nivoa koji se percipiraju i obogaćuju sadržaj (istovremeno donoseći sa sobom iskustva istorije odosno trenutno stanje žanra).

Priča „Uzvišenosti“ smeštena je u blisku budućnost Beograda koji živi svoje uobičajeno vreme – ne baš slavno niti mnogo bedno. Nominalna glavna junakinja, kći prokazanog i sa javne scene proteranog pisca, živi u emotivnom i homoseksualnom haosu na koji se nastavljaju i, manje ili više, konfliktni odnosi sa dementnom majkom, pokušava da skrpi kraj s krajem radom u kineskom seks-šopu. Na globalnoj i lokalnoj gradskoj sceni pak dešavaju se veliki poremećaji koji nepovratno menjaju svet: program Kindred, koji garantovano svim prijavljenim klijentima nalazi idealne partnere (što se promoviše u ultimativnu svrhu čovekovog postojanja) uzrokuje pojavu „uzvišenih“ ljudi, onih koji su našli svog para i zatvorili se u izolovane, samodovoljne, misterioznom paučinom omotane zgrade infantilno nazvane „šnenokle“. Vlast ne zna kako da se nosi s ovako masovnim izlaskom iz državnog sistema pa angažuje vojsku da čuva za nju nejasne, pa samim tim opasne, objekte. Istovremeno, dešava se i povećani broj samoubistava koja se ne mogu sprečiti nikakvim stražama. Konačno, u svet glavne junakinje ulazi i Sunčevo pleme, kome je roman njenog oca sveta knjiga i putokaz-uputstvo za odlazak u druge dimenzije. U tom kolopletu događaja teško je naći pouzdan oslonac posebno kada se počnu pojavljivati i u svakodnevici učestvovati do tada mrtvi ljudi...

Stvarnost glavne junakinje, a kroz nju i čitalaca, izložena je stalnim navalama začudnih pojava. Svaki novi događaj uništava skramu dotadašnje realnosti i potvrđuje postojanje nekih drugačijih vidova egzistencije (junakinja će to videti kad uđe u jednu „šnenoklu“ i otkrije da uzvišeni gube svoj ljudski oblik i putuju ka nekom novom, kolektivnom identitetu, što korespondira sa pojavom „homo geštalta“ iz klasika naučne fantastike, romana „Više nego ljudski“ Teodora Sterdžena); sveukupno zamešateljstvo će, u finalu, biti oličeno u džinovskoj, razdraganoj bebi koja najavljuje kraj sveta koji svi junaci (živi i opsene) poznaju. Konflikti obične, trivijalne realnosti sa onom uobličenom u romanu, onom iz priča svedoka i onima koje imaju uzvišeni, samoubice i Sunčevo pleme, manje su ili više agresivni ali neminovno vode u promenu koja će imati razmere „sudara (i kraha) svetova“. Apokalipsa, kao intrigantni element koji stavlja na iskušenje sve dotadašnje/dosadašnje principe po kojima je funkcionisala stvarnost osuđena na propast, uvek je tren katarze za čitaoce jer pred njima otvara konačno pitanje „gde smo pogrešili“. Tuševljaković se potrudio da ponudi mnoštvo elemenata koje taj odgovor treba da sadrži, ali je konačno uobličenje iskaza prepustio znatiželjnom i ambicioznom čitaocu. Svakako treba apostrofirati i razrešenje značenja famoznog programa Kindred koji istina uspeva da tehnologijom reši večni problem ljudskog postojanja i međuodnosa, ali neminovno deli ljudski rod na dve grupe što postaje izbor sukoba; u daljem razvoju problematike stiže se do novog metafizičkog nivoa – zajednice uzvišenih i njihovog, običnim ljudima, neobjašnjivog odricanja od ljudskosti i poklonjenja drugačijim principima/bogovima (što je u nivou mistifikacija o božanstvima virtuelnih matrica nekih od vodećih pisaca sajber-panka, kakvi su npr. V. Gibson, B. Sterling).

Razapevši priču između lokalnog i svetskog, trivijalnosti svakodnevice i visokih egzistencijalnih koncepata, Tuševljaković je, kako bi pojačao liniju identifikacije sa junakinjom, insistirao na prepoznatljivim detaljima i njihovim mogućim promenama (krivi toranj Beograda na vodi, kineski tržni centar, ćevabdžinica...) darujući tekstu preko potrebnu atmosferu i uverljivost u sitnicama (što je redovno slabo mesto klasičnih žanrovskih dela).

Autor: Ilija Bakić
Izvor: Dnevnik