Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Umreti u proleće“ – Poslednji dah mog mrtvog prijatelja - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Umreti u proleće“ – Poslednji dah mog mrtvog prijatelja

Knjiga Ralfa Rotmana, „Umreti u proleće“, nije samo veličanstveni roman o Drugom svetskom ratu, ćutnji očeva i dubokoj tuzi koju su ostavili u nasledstvo potomstvu. Ona takođe predstavlja trijumf jezika nad uzdržanošću koja je dugo vremena u Nemačkoj gušila pisanje o ovom ratu.

Kada je reč o književnosti, ne smemo se razbacivati rečju „majstorstvo“. Da bismo se uzdigli iznad monotonije industrije „visokokulturnog” pisanja, sasvim je dovoljno jednostavno biti dobar pisac, rečit, osećajan i precizan. Majstor nam nije potreban.

Ali Ralf Rotman to jeste. Da, on ume isto što i drugi: da uobliči likove, ispriča priču, ali ima tu još nešto. Nazovimo to osećajem za formu. Rotmanova nova knjiga, „Umreti u proleće“, počinje rečenicom koju bismo mogli susresti u meditativnom eseju na temu pamćenja i zaborava: „Ćutanje, duboko prećutkivanje, naročito kada je reč o mrtvima, naposletku je vakuum koji život sâm u jednom trenutku ispuni istinom.“ Sledi crtica. Zatim sledeća rečenica: „Kada bih svojevremeno ocu rekao kako ima dobru i jaku kosu, odgovarao je da mu je to iz rata.“

Danas ćete na svim kursevima pisanja, na svakom univerzitetu u Nemačkoj, naučiti da možete slobodno preskočiti prvu rečenicu koja u sebi sadrži refleksiju, jer će se njen sadržaj ionako u nastavku konkretizovati kroz pripovedanje, likove i događaje. Ali Rotman je ostavlja. On želi da njen sadržaj odjekuje u onome što sledi. Da priča dobije malu pukotinu, neku vrstu nepravilnosti. Rotman je mogao da piše o prošlosti kao izvorištu, kao Tomas Man, ili o krvi, kao Gotfrid Ben u jednoj pesmi: „Ispunjavaš me kao krv svežu ranu“. Ali on je izabrao trezveniji prizor. Vakuum. Čime se on ispunjava? Istinom. Ćutanje otvara ventil kroz koji će pokuljati priča.

Posle toga, reči jednostavno teku. Otac ima jaku kosu jer je u nju tokom rata utrljavao brezov sok; sin godinama kasnije saznaje da su grobovi nemačkih vojnika iza linije fronta obeležavani krstovima od breze. Nekoliko pasusa kasnije, otac je u penziji, a nedugo zatim i na samrti. Sin mu je pri odlasku u penziju poklonio svesku u koju bi zapisivao doživljaje iz rata. Ali sveska ostaje prazna: „Ti si taj koji je pisac.“ Majka i sin ostaju uz bolnički krevet, otac, skoro potpuno gluv, u tišini čuje pucnje. „Ah, ponovo je u ratu“, govori majka.

I onda se u tami posmrtne sobe otvara prozor u prošlost. Iznad kreveta visi reprodukcija Maneove „Seoske kuće u Rilu“, a vila koja se na njoj može videti podseća na kuću na imanju u severnoj Nemačkoj, gde je otac do pred kraj rata radio kao muzač krava. „Moji roditelji su se tamo upoznali... Seoska kuća čovekove duše, na koju pada svetlost sunca na zalasku.“ Na zracima sunca putujemo u 1945. Slika je kreirala prostor koji pripovedač može ispuniti istinom, svojom istinom.

Ova knjiga govori o mladima u ratu, o poslednjem kontingentu sedamnaestogodišnjaka, koji su sa obeležjima SS na uniformama poslati u Hitlerove izgubljene bitke. Govori o dečaku, koji puca u najboljeg prijatelja, i o prijatelju, koji kao dezerter mora da umre na mađarskom frontu. I govori, kao i sve knjige Ralfa Rotmana, o porodičnoj istoriji samog autora – i Rotmanov otac je bio muzač krava, poticao je iz Esena, ratovao u Mađarskoj, kasnije se iz severne Nemačke vratio u Rur, gde je radio u rudniku uglja. Ali pre svega ona odgovara na pitanje kako je još uvek moguće pisati o ovoj temi sedamdeset godina posle „nultog sata“, posle čitavog niza priča i romana koje su pisci od Bela i Grasa sve do Uvea Tima i Martina Valzera posvetili ratu naših očeva, braće i deda.

Junak ove priče se stoga ne zove Rotman, već Valter Urban, a ono o čemu se u njoj pripoveda sa očevim raštrkanim beleškama ima samo nekoliko dodirnih tačaka u vidu imena mesta: Rosa, Tata, Kisemelj, Sekešfehervar. Bila su to poprišta poslednjih trzaja Hitlerovog Vermahta pred naletom Crvene armije. Tamo su posle kratke osnovne obuke transportovani Valter i njegov prijatelj mlekar Fite, kako bi štitili povlačenje poraženih jedinica SS-a, jedan kao vozač, a drugi kao pešadinac. U paklu borbe, oni se razdvajaju. Kada se prvi put ponovo sretnu, Fite je u vojnoj bolnici. Drugi put – Fitea su saborci zaključali u tamnicu u podrumu. Smrtna kazna biće izvršena ujutru. Valter je član streljačkog voda.

Nemački ratni romani vrlo oprezno obrađuju temu rata. To nije slučaj sa „Umreti u proleće”. Ova knjiga nosi pravu buru opisa i zato je sasvim svejedno da li je Rotman ono o čemu piše pročitao u knjigama, gledao u filmovima ili sanjao. Izrešetani tenkovi i kamioni puni leševa ispunjavaju ulice u blizini fronta. Tela dezertera, koje je obesila vojna policija, njišu se na granama drvoreda. Niskoleteći avioni promiču nad ravnicom, eskadroni bombardera pretvaraju gradove u pepeo. Ugljenisana tela dvojice članova Hitlerove omladine leže na njivi pored oborene vazduhoplovne jedrilice. Čekinja na šinjelu umirućeg Fitea svetluca kao „zlato kada se gleda kroz suze“. A onda pogubljenje: „Dok se lekar naginjao nad njim i sklanjao dronjke šinjela kako bi prebrojao rane – svaku je dotakao olovkom – dečaku je još izlazio dah iz nosa i usta, kao krhki veo satkan od brzih izdisaja. Polako je otvorio oči, tek toliko da se vide dužice, poslednji odsjaj i gašenje plavetnila u njegovom pogledu.“ Prethodne večeri, Valter je pitao prijatelja hoće li onaj ko bude primoran da puca preneti nešto od ovog iskustva potomcima. Fite je odgovorio: „Verovatno veliku tugu…“.

U savremenoj nemačkoj literaturi nema ničega što bi se poredilo sa ovom knjigom. Mora se ići daleko u prošlost kako bi se pronašao ratni roman ravan ovom. Možda „Spor oko seržanta Griše“ Arnolda Cvajga, čija je scena streljanja nezaboravna poput Rotmanove, ili Remarkova „Na zapadu ništa novo“ sa prizorima pakla Prvog svetskog rata. Čuveni klasici. Dakle još uvek ima nečega što možemo izvući iz dubokog bunara prošlosti, iz ćutanja očeva, ispod brda papira pod kojim je zakopan Drugi svetski rat. Potreban je samo odgovarajući jezik. I mašta. Vakuum, koji se ispunjava istinom.

Autor: Andreas Kilb
Izvor: Frankfurter Allgemeine Zeitung
Prevela: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
slatki snovi uz knjige prednosti čitanja pred spavanje laguna knjige Slatki snovi uz knjige: Prednosti čitanja pred spavanje
26.05.2023.
Čitanje pred spavanje je ritual koji mnogi praktikuju, ali iz različitih razloga. Jer nije uvek samo reč o uživanju u dobroj knjizi – postoji i niz dobrobiti po vaše zdravlje koje čitanje pred spavanj...
više
vladika maksim o svetu fjodora dostojevskog hvatanje nebeskih odsjaja laguna knjige Vladika Maksim o svetu Fjodora Dostojevskog: Hvatanje nebeskih odsjaja
26.05.2023.
Episkop Los Anđelesa i Zapadne Amerike naslikao je dvadesetak najzanimljivijih likova iz romana slavnog pisca. Ti likovni biseri postali su okosnica knjige „Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“ k...
više
3 pitanja za zorana bognara laguna knjige 3 pitanja za… Zorana Bognara
26.05.2023.
„Tečni kristal“ Zorana Bognara, pesnika, esejiste, proznog pisca i književnog kritičara prva je antologija crtica, meditativne proze savremenih srpskih književnika. Povodom izlaska ove zbirke mikroese...
više
prikaz knjige moć drveća budućnost može biti zelena  laguna knjige Prikaz knjige „Moć drveća“: Budućnost može biti zelena!
26.05.2023.
Kada neko poseče negde neko drvo, taj nije samo posekao mrtvo stablo i gomilu sasušenih grana, već je zbrisao i čitav jedan svet za svega nekoliko sati ili minuta: jer svako je drvo jedan veličanstven...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.