Prikaz romana Tonija Parsonsa, „Poslednja žrtva“

Sećam se da sam pre nekoliko godina na Sajmu knjiga pričala sa Tonijem Parsonsom o Beogradu i Srbiji i da mi je, u jednom trenutku, rekao da planira da u svoj roman o detektivu Maksu Vulfu ubaci i neki srpski lik. Sa podozrenjem sam ga pitala da li će i taj da bude neki krimos (i već sam bila spremna da se objašnjavam i kao Kalimero vičem „nepravda“) na šta se Parsons slatko nasmejao i kratko rekao: „Obećavam - neće“.

Održao je obećanje i u svom novom romanu, četvrtom iz serijala romana o londonskom detektivu Vulfu koji je nedavno objavila beogradska Laguna, ima ih čak tri i niko od njih nije krimos niti zločinac. Osvežavajuće, i nekako mi je zbog toga „Poslednja žrtva“ još milija i bolja. A objektivno govoreći, u pitanju je dobar, uzbudljiv roman koji se lako i brzo čita i koji je nešto najpribližnije onim starim detektivskim pričama sa Semom Spejdom ili Filipom Marlouom.

U Kineskoj četvrti, londonska policija pronalazi hladnjaču sa telima dvanaest smrznutih devojaka, ilegalnih imigrantkinja koje su u Britaniju došle u potrazi za boljim životom.  U kamionu je, međutim, pronađeno 13 pasoša. Gde je nestala jedna devojka? Potraga za devojkom Maksa Vulfa vodi u mračni svet trgovine ljudima, migracija, ropstva i prostitucije. U kriminalni svet toliko različit od doba vladavine čuvene braće Krej, Ričardson i Vorbojs – sa kojima se Vulf ponovo sreće.

Parsons je novinar, a stare navike teško umiru, i on i dalje ima oštro oko za društvene trendove i probleme, za društvo i svet koji se ubrzano menjaju. Pitanje ilegalnih migranata na koje smo i pored svih tužnih i užasnih slika (sećate li se trogodišnjeg dečačića iz Sirije koji se udavio nadomak Grčke?) zaboravili, ovde nas udara snažno i bez zadrške. Svi njihovi snovi, nadanja da će imati bolji život, da će ga pružiti svojim porodicama, nestaju u hladnjači ili u nekoj rupi od kafane pored puta. A Parsons nam isto tako direktno prenosi i osećanja i interese starosedelaca, kriminalaca, vladinih službi i nevladinih organizacija koje su nemoćne pred tolikim talasom očajnika koji beže od smrti i bede u isto tako neizvesnu budućnost.

„Poslednja žrtva“ je meni najbolji Parsonsov roman, uključujući i njegove ranije „dečačke“ knjige. Direktan, kratak, brz i napet, bez suvišnih detalja, rasplinjavanja, sa likovima koji nisu dvodimenzionalne karikature i hodajući klišei. A tu su i dva predivna psa. Preporuka!  
 
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: nedeljnik.rs