Prikaz romana „Tkalja senki“ – Dokumentarno u spoju sa izmaštanim

Meksički pisac Horhe Volpi (1968) predstavlja se publici na srpskom jeziku nagrađivanim romanom koji je skrenuo pažnju čitalačke publike, koliko temom toliko i neobičnom formom i originalnim književnim stilom.

U prevodu Dragane Bajić očuvana je originalnost izraza i neobičnost rečenične konstrukcije koja na početku zahteva od čitaoca i mali napor da uroni u priču. Kristijana i Henri junaci su romana „Tkalja senki“ (Laguna, 2018) o ljubavnom četvorouglu koji bi mogao biti i banalan, ali je predstavljen kao preplitanje sudbina u potrazi za apsolutnim, kao i naučnim psihološkim objašnjenjem zbog čega određena osoba nekoga privlači ponekad do granice samouništenja.

Ljubavnici i preljubnici, Kristijana i Henri stižu do tačke kad dva bića postaju jedno, što nazivaju dijada, ili samo žele tako nešto ali ga ne dosežu, gubeći bitku sa iskušenjima u vezama sa drugima. Ljudska osećanja nisu i ne mogu do kraja biti potvrđena naukom. Na toj tački gde počinje neuhvatljivo, eksperimentalnu psihologiju zamenjuje književnost i veština pisca da približi čitaocu situacije koje su za većinu ljudi nerealne i nikada doživljene.

Zasnovan na priči o stvarnim ličnostima, psiholozima koji su u periodu između dva svetska rata pripadali Jungovoj školi, roman se oslanja na pisane biografije i dokumenta o njihovim eksperimentima o nesvesnom i vizijama. Nadovezuje se na Jungovu teoriju o simbolima koji igraju veliku ulogu u snovima i podsvesti. Zbog toga su u tekstu prisutne i ilustracije i originalne fotografije pronađene u zaostavštini čime je narativ dobio i dokumentarnu dimenziju.

Roman je sa književne tačke najinteresantniji kao izdanak tradicije Henrija Džejmsa i njegovih romana „Okret zavrtnja“ i „Portret jedne lejdi“, kao i proze Dž. Džojsa i Virdžinije Vulf, uz ogradu da je u njihovom delu erotsko naglašeno ali na jedan daleko suptilniji način, dok erotika u Volpijevoj prozi zauzima gotovo centralno mesto, što je, pretpostavljamo, u funkciji dihotomije telesno-filozofsko.

Volpi je najbolji u pokušaju rekonstrukcije epohe između dva rata kao predaha čovečanstva između dve kataklizme koje su obeležile pojedinca, kao i u pokušaju da dokumentarno spoji sa izmaštanim, ljubavnom pričom kojom dominira strast i sebičnost koja ide do tačke odricanja od deteta. Najbolje oblikovan je lik Kristijane, ljubavnice, anti-majke, anti-supruge prema kriterijumima njenog vremena i malograđanskih normi ponašanja, koja se, izgubivši sve bitke, bolesna i usamljena bukvalno povlači u svoju kulu. Najoriginalniji su delovi koji objašnjavaju njen odnos i susret sa K. G. Jungom, koji osciluju od Elektrinog kompleksa i klasičnog odnosa studentkinja-profesor, do pokušaja osvajanja fatalne žene koju veliki naučnik ne može da posmatra na drugi način, kao intelektualno ravnopravnog sagovornika.

Bežeći od sve nerealnijih kombinacija u Ameriku, da bi tamo konačno postala ono što je želela, naučnica, eksperimentalni psiholog, Kristijana pronalazi sebe van sveta kojim dominiraju muškarci i u tome je suština njene pobune. Priča o njenoj sudbini i ulaženje, da tako kažemo, pod žensku kožu, verovatno je najkvalitetnija komponenta ovog romana, modernog i hrabrog i samim tim prilično zahtevnog u odnosu na čitaoca koga će, priželjkujemo, priča voditi dalje ka čuvenom Jungovom delu „Čovek i njegovi simboli“ i već pomenutom Henriju Džejmsu, možda i ka „Talasima“ Virdžinije Vulf, u svakom slučaju ka prozi toka svesti u kojoj često tražimo i nalazimo deliče sopstvenog doživljaja stvarnosti ili nečega o čemu maštamo.

Kristijana kao pobunjena i slobodna žena koja svoju pobunu plaća velikim tragedijama, nosi ovaj roman o slobodi koja se pretvara u kavez i ljubavi koja, težeći da se oslobodi svih konvencija, prestaje da bude emocija i postaje deo psihološkog eksperimenta.

Piše: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas