Prikaz romana „Teška vremena“ Čarlsa Dikensa: Kritička majstorija i književno upozorenje

Kada nečije delo doživi prevođenje na preko sto pedeset jezika, četiristo i kusur adaptacija na filmu, televiziji i pozorištu i doslovno nikada ne izađe iz štampe, suvišno je naročito ga predstavljati. U tom smislu je Laguna, objavljivanjem „Teških vremena“ Čarlsa Dikensa u ediciji Za sva vremena, ispunila implicitnu, možda čak i društvenu obavezu.

Ovaj roman koji je Dikens napisao 1854. godine, kada je već bio superzvezda na obe strane Atlantika, oštra je kritika industrijskog društva u nastajanju. U trideset sedam poglavlja grupisanih u tri knjige, autor prati život bogatog trgovca Tomasa Gredgrajnda iz Koktauna koji, opčinjen činjenicama i statistikom, svoju decu vaspitava da postanu rigidna, proračunata i nepopustljiva prema osećanjima. I ne samo svoju: vlasnik je škole za koju su deca bokalčići koje treba do vrha napuniti činjenicama. U životu se traže činjenice, jer se umovi ljudi kao „razboritih životinja“ samo njima mogu oblikovati. Mašta i ljubopitljivost, pa čak i ljubav, beskorisni su atavizmi.

Grad Koktaun, kojim Dikens simbolizuje Mančester i druga industrijska grotla, guši se pod fabričkim dimovima i prži u isparenjima ulja. Reke su smrdljive i crne. Arhitektura je nemaštovita i podređena funkciji: „Zatvor je mogao da bude bolnica, bolnica je mogla da bude zatvor.“ Činjenice, činjenice, činjenice, svuda u materijalnom aspektu grada. Činjenice, činjenice, činjenice, svuda u nematerijalnom. Možda najbolji opis dat je u petom poglavlju: „Sve je bilo činjenica između ležanja u bolnici i ležanja na groblju, a ono što niste mogli iskazati brojkama […] nije bilo i nikada biti neće, vo vjeki vjekov“. Ovo nije samo zanos pojedinca već duh vremena. Kakav je to duh?

Glavna opsesija onovremene Engleske bile su produktivizam, praktičnost i korisnost. Bile su to godine zrelog kolonijalizma čijim se plodovima sladila. Mehanički razboj za pamuk i parna mašina; elektromagnetizam i parna lokomotiva; telegraf i fabrička proizvodnja – snažno tehničko ubrzanje umnogome je povećalo produktivnost i ekonomsku efikasnost. Sva društvena energija upregnuta je u rast proizvodnih snaga i umnožavanje bogatstva. U tu svrhu razvijane su matematika, statistika, fizika i druge discipline. Novo vreme tražilo je novog čoveka, neopterećenog skrupulama, jednakošću ili solidarnošću. Junaci takvog vremena bili su industrijalci, uživaoci rastućeg bogatstva. Sa druge strane su radnici – stvaraoci tog bogatstva – svedeni na jeftin i potrošan resurs.

Bile su to godine kad su cvetali utilitarizam, doktrina prema kojoj je vredno samo ono što je korisno; pozitivizam, učenje zasnovano isključivo na merenju i preciznošću i racionalizam, teorija koja prenaglašava razum a nipodaštava fizički svet, ljudska tela i prirodu. Taj ubitačni koktel kapsuliran je u Gredgrajndu, koji smatra da je razum „jedino čemu se obrazovanje treba obraćati“ (str. 31). Svoje najmlađe sinove nazvao je Maltus i Adam Smit, prema rodonačelnicima demografije i klasične političke ekonomije.

Svaki od petnaestak junaka obeležava neki od odgovora na život u vrtlogu industrijskog društva: od Stivena Blekpula, simbola potlačenog radništva, preko Džosaje Baunderbija, kapitaliste i lažnog meritokrate; Bicera, kao individualističkog konformiste, pa sve do Harthausa, otuđenog i ravnodušnog čoveka. Okosnicu radnje čine Luiza i Tomas, najstarija Gredgrajndova deca. Dikens ih prikazuje najpre kao čeljad neubeđenu u očeva načela koja ih neprestano lome. Zato se njih dvoje, emocionalno atrofirani, sa ovim silama različito bore. Upravo tu borbu, koja je zapravo glavni tok romana, autor nabija simbolikom i porukama od kojih je ključna ta da život bez saosećanja nema smisla. Tu ideju Dikens ugrađuje u razgovore i razmenu između likova, kroz kratka poglavlja kojima radnju održava brzom, a čitaoca prilepljenim za stranice knjige.

Sam Čarls Dikens (1812–1870), čuven po neponovljivom spoju komedije, satire i patosa, energično se zalagao za pravo dece na obrazovanje, odraslih na dostojanstven rad i druge društvene reforme. U svojim delima empatično je opisivao uslove života i rada slabih i siromašnih, ne skrivajući odbojnost prema eliti. Klasno saosećanje bilo je iskustveno, jer se i sam morao zaposliti sa svega dvanaest godina. Prema njemu, utilitarizam je ludost koja najpre razara nemoćne, pa se i moćnima obija o glavu. To se vidi u raspletu „Teških vremena“ kada Gredgrajnd, suočen sa posrnućima svoje dece, preispituje svoja uverenja. Takođe, kroz očajnog Stivena Blekpula koji pomišlja na samoubistvo jer ne može da se razvede, Dikens je ukazao na potrebu za liberalnijim propisima o razvodu. To mu je i lično odgovaralo, jer je i sam tražio način da izađe iz braka.

Kako „Teška vremena“ čitati danas, u poodmaklom kapitalizmu koji traži stalnu produktivnost? Kako ih čitati u vreme individualizma, osiromašenja ljudskih odnosa i izbezumljujućeg obilja informacija? Upravo kao upozorenje da bauci produktivizma i utilitarizma još kruže među nama. Ogledaju se dvojako, kao društvena opsesija ekonomskim rastom i individualna potera za samousavršavanjem. Sve se više toga može i mora meriti: doprinos BDP-u, učinkovitost na poslu, lično zdravlje, pa čak i sreća. U tu svrhu zatrpavamo se tehnikom, uređajima i alatima za koje verujemo da nas obrazuju i osnažuju.

Ali nije tako. Dikens upozorava da život nije svodiv na brojke, da to nikad nije bio i nikad biti neće. Lepota, ljubav, napredak i autentičnost su previše složeni da bi se sabili u činjenice; previše važni da bi se uprošćavali. Tu ne pomažu ni računovodstvo ni statistika – a naročito ne aplikativni samonadzor, kojim smo sve više opsednuti.

Tek odbacivanjem tiranije informisanosti, merenja i produktivnosti možemo videti šta gubimo dok mislimo da dobijamo. Da život, dok ga armiramo izvesnošću, lišavamo smisla. To je poruka „Teških vremena“ i razlog zašto ovaj roman, i nakon sto sedamdeset godina, brani status klasika.

I to je – činjenica.

Autor: Ivan Radanović