Prikaz romana „Sumorna kuća“ Čarlsa Dikensa

„Sumorna kuća“ je Dikensov deveti roman po redu. Roman je prvobitno objavljivan u delovima od marta 1852. do septembra 1853. godine. Celovit roman je objavljen 1853. godine. Ilustracije za prvobitno izdanje radio je Habolt Najt Braun, koji je bio poznatiji po svom nadimku Fiz.



Objavljivanju romana je prethodio nervni slom Čarlsove žene Ketrin. Nedugo zatim je Dora, njihova najmlađa ćerka, umrla u osmom mesecu života. Te iste 1851. godine preminuo je i otac Čarlsa Dikensa. Naredne 1852. godine rodio im se najmlađi sin Edvard, kada je roman počeo da se objavljuje u delovima.

„Sumorna kuća“ (Bleak House) imala je nekoliko radnih naslova, među kojima su se našli i East Wind, Tom-All-Alone’s, Bleak House and the East Wind i The Solitary House that was Always Shut Up.

Veruje se da je detektiv inspektor Čarls Frederik Fild (1805–1874) iz Skotland jarda bio inspiracija za lik detektiva Baketa. Dikens je bio veoma zainteresovan za rad policije, o čemu je u nekoliko navrata pisao.

Jedan junak ovog romana umire spontanim samozapaljenjem – veoma neobičnim metodom. Ta sudbina je zadesila junaka po imenu Kruk, brata gospođe Smolvid.

Džordž Henri Luves, novinar Lidera, u februaru 1853. godine pisao je u svojoj kolumni o tome kako ljudi ne mogu iz čista mira da se zapale i izgore. Dikens je na to odgovorio tako što je u sledećem segmentu „Sumorne kuće“ napisao nalaz mrtvozornika.

Krukovu smrt istražuju u knjizi, gde su u vezi sa fenomenom spontanog samozapaljenja navođeni stručnjaci, kako bi se dokazalo da takav fenomen zaista postoji.

Spontano samozapaljenje poslužilo je kao odlično književno sredstvo kako bi se ukazalo na strastvene sile koje počivaju u čoveku. Ipak, uprkos činjenici da je istraživanje za roman „dokazalo“ da ljudi mogu spontano da sagore, ovaj fenomen se ni dan-danas ne shvata ozbiljno.

Glavna tema kojom se roman bavi jeste dramatizacija falinki koje postoje unutar britanskog Suda kancelara. U vreme Čarlsa Dikensa postojale su dve vrste suda. Opšti sudovi su se bavili kriminalnim radnjama poput ubistva ili krađe, gde je pojedinac optužen i gde mu se sudi. Ishod suđenja bio bi zasnovan na principima običajnog prava.

Drugi sudski sistem bio je Sud kancelara koji se bavio procesima poput imovinskih sporova. O svakom slučaju trebalo je odlučivati po principu pravičnosti. Drugim rečima, svaki slučaj je trebalo razmatrati po njemu svojstvenim zakonima, što je trebalo predstavljati poboljšanje u odnosu na suđenja u opštim sudovima.

Međutim, ovaj sistem postao je loš koliko i onaj koji je trebalo da smeni, pored toga što je bio neefikasan, skup i tehnički težak za održavanje. Strankama je naplaćivana taksa u svakom koraku pravnog procesa, koje su išle pravo u ruke sudskih službenika. Više koraka u pravosudnom procesu značilo je da će biti više mogućnosti za naplatu taksi. Kao rezultat toga, sistem je postao birokratski košmar. Ponekad su bile potrebne godine da slučajevi uopšte dođu do suđenja. Čak i tada, mogle su proći godine dok odluka o slučaju ne bude doneta. U predgovoru Dikens piše:

„Trenutno (avgusta 1853) pred sudom se vodi parnica pokrenuta pre gotovo dvadeset godina, za koju se zna da je u njoj učestvovalo trideset do četrdeset pravozastupnika i čiji su troškovi narasli do sedamdeset hiljada funti – a u toj parnici ništa nije sporno, pa ipak, po mom mišljenju, ne nalazi se ništa bliže raspletu nego na početku.“

Dikens je bio dobro upoznat sa sudskim sistemom još od vremena kada je radio kao advokatski pripravnik. Takođe je 1844. godine imao loše iskustvo na suđenju, u vezi s autorskim pravima za „Božićnu priču“ (A Christmas Carol). Dikens jeste dobio slučaj, ali su protivnici proglasili bankrot. Umesto da dobije novčanu nadoknadu, Dikens se našao u situaciji da plaća troškove suđenja – za slučaj u kom je dobio parnicu.

Izvor: charlesdickensinfo.com
Prevod: Aleksandra Branković