Prikaz romana „Srce tame“

„Srce tame“, roman koji je Džozef Konrad napisao na pragu veka u kome će uslediti kraj carstva koje tako oštro kritikuje, ujedno je avanturistička priča koja se odvija usred kontinenta oličenog veličanstvenom poezijom i studija neminovne korupcije koja nastaje sprovođenjem tiranije.

Glavni deo priče pripoveda mornar na šlepu usidrenom na Temzi. Ovaj čovek, po imenu Marlou, svojim saputnicima kazuje o tome kako je proveo dosta vremena u Africi. Jednom prilikom je poveo ekspediciju rekom Kongo u potrazi za agentom za slonovaču koji je štitio britanske kolonijalne interese u bezimenoj afričkoj zemlji. Ovaj čovek, zvani Kurt, nestao je bez traga – podstičući zabrinutost da se „odomaćio“, da je kidnapovan, da je pobegao sa novcem kompanije ili da su ga usred džungle ubila divlja plemena.

Kako su se Marlou i njegova posada približavali mestu gde je Kurt poslednji put viđen, shvataju primamljivost džungle. Daleko od civilizacije, osećanja opasnosti i rizika ga snažno obuzimaju. Kada pristignu u unutrašnju ispostavu, saznaju da je Kurt postao kralj (skoro pa bog) članovima plemena koje je potčinio svojoj volji. Našao je sebi i ženu, uprkos tome što u Evropi ima verenicu.

Marlou Kurta zatiče bolesnog i, uprkos njegovim željama, ukrcava ga na brod. Kurt nije preživeo povratak, a Marlou mora da se vrati kući i saopšti vesti njegovoj verenici. Sagledavši situaciju, on nije u stanju da joj kaže istinu, već je laže o Kurtovom životu usred džungle i o njegovoj smrti.

Tama u „Srcu tame“

Mnogi kritičari su Konradov prikaz „crnog“ kontinenta i njegovih stanovnika videli kao deo rasističke tradicije koja vekovima postoji u zapadnjačkoj književnosti. Pre svih je na to pažnju skrenuo Činua Ačebe, optuživši Konrada za rasizam pošto je odbijao da posmatra crnce kao nezavisne ljude i zato što mu je Afrika poslužila kao scenografija i postavka za tamu i zlo.

Iako je tačno da su zlo i njegova koruptivna moć teme kojima se Konrad bavi, Afrika nije jedina koja ih oličava. Nasuprot „tame“ afričkog kontinenta nalazi se „svetlost“ zgusnutih gradova Zapada, što jeste suprotnost koja ipak ne nalaže da je Afrika nužno loša a da je navodno civilizovani Zapad dobar.

Tama u srcu civilizovanog Belca (naročito civilizovanog Kurta, koji je u džunglu stupio kao izaslanik milosrđa i naučnog napretka, a postao tiranin) razlikuje se i poredi sa takozvanim varvarizmom kontinenta. Prava tama krije se u samom civilizacijskom procesu.

Kurt

Za priču je najznačajniji lik Kurta, iako nam je predstavljen tek na kraju priče i umire pre nego što dobijemo širi uvid u njegov život i ono što je postao. U srži romana su njegov odnos sa Marlouom i Marlouova percepcija Kurta.

Knjiga kao da govori da nismo u stanju da shvatimo tamu koja je obuzela Kurtovu dušu – pogotovo ako ne razumemo kroz šta je prošao u džungli. Iz Marlouove perspektive prisustvujemo Kurtovoj bespovratnoj promeni iz uglađenog Evropljanina u nešto daleko strašnije. Možda nas upravo zbog toga Konrad pušta da Kurta vidimo na samrti. U svojim poslednjim trenucima on ima groznicu. Čak i tada, kao da vidi nešto što mi ne možemo. Zagledan u sebe, on samo bunca: „Užas! Užas!“.

Ah, taj stil

Pored izuzetne priče, „Srce tame“ krasi možda i najgenijalnija upotreba jezika u engleskoj književnosti. Konrad je imao čudan život: rođen je u Poljskoj, putovao po Francuskoj, postao mornar sa 16 godina i proveo dosta vremena u Južnoj Americi. Sve to je obogatilo njegov stil zaista jedinstvenim žargonom. Međutim, u „Srcu tame“ pronalazimo i neverovatno poetičan umetnički izraz za jedno prozno delo. Umesto romana, ovo delo je pre produžena simbolička poema koja na čitaoca utiče zanosom svojih ideja i lepotom svojih reči.

Autor: Džejms Tofam
Izvor: thoughtco.com
Prevod: Đorđe Radusin