Prikaz romana „Skerletno slovo“: Žig osude i stradanja

Roman neobičnog naslova, simbolički izrazito snažnog potencijala, predstavlja klasik američke književnosti 19. veka. Verovatno je mnogima poznata ekranizacija, kod nas (prikladno) prevedena kao „Slovo srama“, sa Demi Mur i Gerijem Oldmanom u glavnim ulogama. Ona je prihvatljiva uprkos većim, čak radikalnim odstupanjima od teksta, ali upravo zbog tih razlika nipošto ne treba preskočiti knjigu. (A snimljena je i zanimljiva interpretacija namenjena milenijalcima.) Naprosto, „Skerletno slovo“ nudi potpuno drugačiju, tragičniju, produbljenu verziju događaja u središtu.

Natanijel Hotorn pre svega spada u pisce prelazne epohe, tako da se u njegovom delu primetno mešaju romantičarsko interesovanje za mračno, tajanstveno, najdublje kutove i najsuptilnije treptaje ljudske duše, i, s druge strane, realistički manir predstavljanja kako kolektivne, tako i pojedinačne svesti. Otuda će mnogima, možda nenaviknutim na opširne digresije koje nisu direktno povezane sa glavnim tokom priče, onih pedesetak stranica autorskog uvoda biti dosadno i bespotrebno. Međutim, korisno je posmatrati ih u svetlu za roman realizma uobičajenog pripovednog postupka (setimo se, npr. poslednjeg poglavlja „Rata i mira“, Dikensovih čestih digresija, Igoovih beskrajnih studija o pariskoj kanalizaciji ili londonskoj aristokratiji) kojim pisac uzima učešće u priči. Drugim rečima, na taj način nam pokazuje da je on taj koji drži konce u rukama, dok istovremeno kroz već klasičan motiv pronađenog simbola (ovde slova) i pratećeg rukopisa potvrđuje verodostojnost ispričanog. U ovom periodu, naime, autori još uvek smatraju da je neophodno opravdati lično angažovanje i interesovanje za temu.

Smeštena u strogo puritansko društvo doseljenika u Novi svet, prve polovine 17. veka, priča govori o ispaštanju, ceni iskupljenja, teškom životu pod trostrukim pritiskom: savesti, javne osude i unutrašnje muke. Mada ih sve vreme iščekujemo, nema motivisanja, pa čak ni predistorije događaja, već odmah nailazimo na posledicu. Ester Prin je u očima zajednice počinila greh. Rodila je vanbračno dete i ne želi da otkrije identitet oca, usled čega mora biti obeležena kao nedopustiv primer, doveka žigosana sramotom. Mlada žena ćutke prihvata krivicu i nosi je kroz život, a njena kob je utisnuta spolja, svima vidljiva. S druge strane, dvojica muškaraca koji igraju ključne uloge kriju se iza maski spremljenih za svet, bez smelosti da istupe. Prvi, mladi sveštenik Artur Dimsdejl, to čini iz straha od sramote i opasnosti po svoju reputaciju modernog apostola, apsolutnog društvenog uzora i oličenja vrline. Drugi, Rodžer Čilingvort, isto bira radi osvete, ali i zbog sujete odsutnog, prevarenog muža. I dok kod Artura klica bola razara iznutra i ispoljava se kroz teški samoprekor, podstičući ga da živi sa još više odricanja i kajanja, Rodžer mržnju gaji do krajnje granice, kada ona postaje demonsko oružje uništenja. Sakralno i okultno se u romanu neminovno sukobljavaju i prepliću, kako usled istorijskih okolnosti (period neposredno pre lova na veštice), tako i sa ciljem ukazivanja na dvostruki moral javnog mnjenja i razotkrivanja puritanskih represivnih mera.

Ličnosti su izuzetno, a istovremeno jednostavno psihološki iznijansirane. Njihove moralne dileme (Priznati ili ćutati? Podnositi ili se predati?) susprezane su i skrivane od očiju nemilosrdnog i sebičnog društva koje propoveda ljubav prema bližnjem, istovremeno ga delima odbacujući i uskraćujući mogućnost pravog iskupljenja. Ester je (i opisana) poput antičke karijatide, žena očvrsla pod doživotnim teretom izopštenosti. Iz tužne sudbine iznosi ono najbolje, postajući jaka, pretvarajući žig sramote u simbol dostojanstva, Adultress u Angel. Ona se uzdiže i, slično znamenu na odeći, izrasta u veličanstvenu figuru ženske patnje i ponosa, izdržljivosti i nemog podnošenja, unutrašnje snage pronađene kroz teško iskustvo. Tri centralna lika predstavljaju primere različitog dejstva strasti i jada na dušu, moralnih dilema koje oni uzrokuju i načina suočavanja s time. Dimsdejl pokazuje kako skrivena patnja i greh razaraju ličnost, a Čilingvort na koji način rastuća mržnja naposletku uništava nosioca. Između njih i društva posreduje devojčica Perl, živa varnica i ovaploćenje susprezane energije odraslih. Dete greha, sa nečim paganski uznemirujućim u sebi, od rođenja poznaje jedino čudnu obeskorenjenost i odvojenost od zajednice, pa je samim tim iznenađujuće pronicljiva. Njeno ime je takođe simbolično, jer biser može imati značenje bogatstva, dragocenosti, čistote, ali i suza, nesreće. Sve to ona predstavlja za svoje roditelje.

U središtu je pitanje greha i toga jesmo li ovlašćeni da procenjujemo njegovu težinu i kažnjavamo drugoga, kada je malo ko kadar da se suoči sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Ester i Artur su, sa svojom kćerkom, porodica pred Bogom, ali ne i pred strašnim sudom društva. Sloboda izbora po srcu još uvek nije izvojevana i pitanje je hoće li uopšte nići iz krvavog plamsaja žiga. Teme i moralne nedoumice su iste, mada nas od doba kada se radnja odigrava deli mnogo vekova. Tragika posrnulog bića koju je Hotorn uspešno dočarao, svojom univerzalnošću pruža romanu neprolaznu vrednost. Zato on i svetli poput tog strašnog skerletnog slova, utiskujući se u sećanje još dugo, dugo...

Autor: Isidora Đolović