U romanu „
Sigurna kuća“ autorka
Marina Vujčić odmereno i dostojanstveno dokumentuje i gradi hroniku žene koja je u samoodbrani ubila supruga koji ju je godinama zlostavljao.
Ono što u ogromnom broju slučajeva naruži knjigu i što u načelu ne bi ni trebalo da bude iole upadljivo je priprema za pisanje, u smislu vidljivih tragova pomnog istraživanja „terena“, lova na faktografiju... „Sigurna kuća“ Marine Vujčić je kontraprimer toj tezi i tom sudu. Naime, dosta brzo postaje posve očigledno da je samom činu pisanja ovog sasvim uspelog proznog dela prethodilo opsežno i temeljno istraživanje tog neveselog (i po svaku društvenu zajednicu poraznog) fenomena žrtava nasilja, koje su dospele u zatvor nakon što su u trenu (kakvu-takvu) pravdu uzele u sopstvene ruke. Vujčić u ovoj svojoj knjizi brižljivo, uz zavidnu meru odmerenosti i dostojanstva – i spram teme i spram ključne akterke – dokumentuje i gradi hroniku žene koja je u samoodbrani ubila svog supruga, istog onog koji je godinama kinjio, unižavao i zlostavljao.
Već samo prethodna rečenica je dovoljna da verziraniji i oprezniji čitalac shvati po kakvom se tom skliskom terenu kretala autorka radeći na ovoj priči u baš ovom obliku – obliku proze koja bi da pleni i dokumentarističkim naturalizmom, i upečatljivom empatijom, i nedostatkom bilo kakvih primesa i senki cinizma i naknadne pameti, uz to, podjednako daleko i od brzopotezne aktivističke ostrašćenosti na prvu loptu i od jalovog sentementalizma. Na tom tragu ova
Sigurna kuća (sa tim zajedljivim naslovom) je knjiga upravo onakva kakva je i trebalo da bude – mudra, nežna, decentna, promišljena, empatična, istinoljubiva... Ako je potrebno to dokazati kroz samo nekoliko rečenica, evo i malenog uzorka: „U sjećanju tražiš onu tuđinku koja si bila, koja je u život pred sobom vjerovala onako kako vjeruje u sve neoborivo. Sjećaš je se kao da gledaš crno-bijele fotografije neke pretkinje koja je umrla prije tvog rođenja i sad te neko mora uvjeriti da je doista postojala.“
U pitanju je po više osnova složena proza, ali i delo o kome se svakako može u isti mah i nadahnuto suditi. To prirodno proističe iz nadahnjujućeg utiska koji „Sigurna kuća“ ostavlja na iole ambicioznije i zahtevnije među čitaocima.
Arhitektonika priče je snažno i ozbiljno postavljena, idejna poenta je i razmahano i usredsređeno izvarirana, a centralni lik jasno pozicioniran i prikazan u svoj toj svojoj punoći u najmanju ruku udvojenog identiteta. Nema tu mnogo potrebe za polaznim mudrovanjem – glavna junakinja je osim na zatvorsku kaznu (dakle, zbog ubistva u samoodbrani) osuđena i na život i prateću mu introspekciju u kovitlacu pakla vlastite savesti.
Autorka uspeva da nas ubedi i da sve do poslednjih stranica „Sigurne kuće“ odneguje, na raznorodne načine prikaže i održi iluziju upečatljivosti u prikazu nametnute, istovremeno i životne i identitetske drame žrtve koja je i ubica. U toj ravni se javlja poprilično glavolomna mozgalica šta je to zapravo, šta život može i treba da bude, kao i šta i koje su u datim okolnostima krajnje razmere zločina. Ako ćemo pošteno, a i iskreno, tom proaktivizmu, kao instinktivnoj reakciji na krivdu i maltretman nas uče i svete knjige, dok nas, na drugoj strani, strah, nesnađenost, zarobljenost na poziciji žrtve, te nemoć pred udarom društvene stigme, na sreću, u većini slučajeva zadržavaju na tački društveno prihvatljivih i uslovljenih reakcija. U tom pogledu potpuno izlišnim se čini svako insistiranje na dokazivanju verističkog profila ove priče, jer, na sreću svih nas, reči i jezik su i dalje kadri da porode ovako kvalitetnu prozu kojoj je pojašnjavanje konteksta sasvim izlišna rabota.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 42