Prikaz romana „Putar i parizer“: Upečatljiv i svjež prvijenac

„Putar i parizer“ upečatljiv je naziv romana Jerka Mihaljevića, debitanta koji je, prema biografiji, dosad objavio samo dve kratke priče u Zarezu, a trenutno radi, kao i mnogi drugi pisci, u marketinškoj agenciji. No ovaj roman ipak nije poput, recimo, zbirke priča „Neki drugi“ Ljiljane D. Ćuk objavljene pre tri godine u Srbiji. Mada je autorova pripadnost jednoj od aktuelnih digitalnih generacija u tekstu očigledna, ovo nije knjiga metaforički posvećena njegovim kolegama s posla. Ona je pre posvećena, opet metaforički, autorovim prijateljima iz detinjstva, izgubljenim negde u tranziciji između svog malog kvarta obeleženog patrijarhalnim odnosima i velikog, hladnog sveta (odraslih, Zapada) čije prodiranje na Balkan, u sve naše živote, nije moguće zaustaviti.

Radnja romana, kada je ukratko parafraziramo, deluje kao kliše: četiri drugara koji se bliže tridesetim, Tomi, Ronko, Domba i Crni, kreću zajedno na more, u organizaciji Tomija, koji želi da provede dve nedelje  „s dečkima“ pre nego što mu se rodi dete. Ali ništa ovde nije kao što zvuči, izostanak nekakvog „provoda“ iznenađuje još i ponajmanje – radnja, karakterizacija, jezik, lišeni su svakog „glamura“ koji bi nekog naveo da poželi da bude na mestu bilo kog od ovih (anti)junaka. Momci su međusobno veoma različiti, a druže se jer su se družili ranije: Tomi je karijerista, Ronko smušeni matematičar, Domba je iz problematične porodice, a Crni neodrasli sin dobrostojećih roditelja. Mada nam neki od njih s vremenom postaju draži, a neki manje dragi, činjenica je da su sva četvorica emocionalno, socijalno i/ili poslovno, izuzetno neuspešni, a to nije nekakav dubokoumni zaključak do kojeg se dolazi, već pretpostavka od koje se polazi i koja se potvrđuje čak i kada se ovi antijunaci humanizuju i dok postaju sve zaobljeniji, upečatljiviji, sve više kao neko koga poznajemo.

Dijalozi su toliko realistični da mi se na prvim stranicama činilo da će roman literarno propasti pod težinom tolikog realizma. Tada razgovaraju Domba i Ronko, koji, nakon što se nisu videli godinu dana zbog Ronkovog rada u Briselu, ne nalaze nikakve supstancijalne teme za razgovor, pa na tri stranice čitamo replike poput: „a, niš, jebiga“, „kaj niš, jebote?!“ i „al fakat niš“. Ali ovo ipak nije dijalog koji je direktno zapisala osoba koja ne zna šta književnost čini književnošću, odnosno šta je čini različitom od života. Nigde kasnije, čini mi se, nemamo dijalog baš kao što je ovaj, a isprazni ili jednolični razgovori uvek su, i to efikasno, u službi karakterizacije, a pariraju im narativna poglavlja ili pasusi koji nas vode u junakovu prošlost ili psihu, čineći svaki sledeći dijalog sve punijim značenja.

Osim dijaloga, izuzetno su realistični i uverljivi i odnosi između junaka i njihovih članova porodice, devojaka itd. Čitava „okvirna priča“ Tomijeve veze, na primer, zvuči bolno poznato, kao i prikrivena mržnja između Tomija i Crnog. Uverljivosti i životnosti doprinose i upečatljivi detalji i scene, recimo, debele, zimske čarape koje jedan od junaka nosi leti, i za šta saznajemo – a ovo je podjednako važno – u odsudnom trenutku. Ili, čitavo poglavlje pod nazivom Tinder, u kome Ronko odlazi na dejt s Dijanom, bivšom studentkinjom, takođe Hrvaticom u Belgiji. Čim stigne, Dijana kreće da „sere“ o svojim „pizdarijama“, kako će kasnije sama reći, a iz kojih nam čitav njen karakter, njen život, postaje potpuno jasan. Ronko se, naravno, sve vreme brine da on sam ne ostavlja dobar utisak. Kada na njeno pitanje kako mu je u Briselu odgovori otprilike kako je odgovarao Dombi na početku romana, „odmah je sasvim jasno mogao vidjeti rezultat svoje bijede na njezinu licu“. Zauzvrat, ona se njemu čini „kao nekakav grozni lik iz reality emisije“. Pri kraju poglavlja čitamo zapažanje u obliku pitanja koje se nekima može učiniti šovinističkim, a koje je u stvari mizantropsko i realistički precizno govori o nebrojenim muško-ženskim odnosima: „Je li mogao s njom razviti nekakav, bilo kakav odnos, samo da je progutao malo njezinih gluposti?“ „Putar i parizer“ je roman istovremeno duhovit i depresivan čije su gotovo sve priče pomalo tužne, a dok psihološka preciznost čitaoce podstiče na razumevanje, tuga izaziva nežnost i toplinu. Zajedno kreiraju interesovanje zbog kojeg je knjigu zaista teško ispustiti iz ruku.

Verovatno je već očigledno da je ovo roman čiji su junaci muškarci. U jednom poglavlju doživljenim govorom (pripovedačkim sredstvom čiju logiku manje-više prati čitav roman) ulazimo u svest strankinje koju momci upoznaju na festivalu, ali ovo poglavlje, čini mi se, postoji upravo kako na kraju ne bismo rekli da je ovaj roman samo o muškarcima. Treba ipak napomenuti dve stvari. Prvo, ovi muški junaci zaista su antijunaci, često upravo s obzirom na svoj odnos prema ženama, a takvima se sve više ispostavljaju kako se bližimo kraju romana. Drugo, ovo nije nekakav „Gospodar muva“ (roman koji ja inače volim) – iako su glavni junaci muškarci, u romanu ima i ženskih priča i ženskih perspektiva, koje se predočavaju istovremeno nemilosrdno i s razumevanjem, isto kao i muške. Dve majke dvojice junaka, Ronka i Crnog, jako su posvećene svojim sinovima, ali ih ujedno dugoročno ili pak u odsudnom trenutku izneveravaju. Dombina majka naročito je potresna ličnost, kao uostalom i čitava porodica. Niko u ovom romanu nije samo kriv ili samo žrtva, isključivo pozitivna ličnost ili potpuni kreten. Osim možda Tomija.

Još nešto u čemu je Mihaljević uspešan jeste pipava tema „drugosti“ Balkana u odnosu na Evropu, obrađena preko priče o Ronkovoj propaloj belgijskoj karijeri. Sve vreme fokus je na Ronkovoj nesposobnosti i ličnim problemima. Ovo se potvrđuje u jednoj od poslednjih scena kada nam Ronkovi potisnuti rasizam i ksenofobija postaju jasni. Pritom, nikada nemamo povoda da zaključimo kako je Ronkova neprilagođenost inherentna svakome sa Balkana – ovo je jasno, između ostalog, kada ga uporedimo s Dijanom, a u romanu se takođe insistira na Ronkovoj nesnalažljivosti i neprilagođenosti u bilo kom kontekstu, gde god da se nalazi. Ipak, veoma promišljeno i balansirano, sve te scene u kojima je težište na Ronku kao uzroku sopstvene nesreće istovremeno su suptilna kritika ultramodernog, otuđenog zapadnoevropskog društva u kome se redovno odlazi na nespontana druženja s kolegama čiji je cilj povećanje produktivnosti i u čijim kafićima (ne samo u lancima kao što je Starbucks) konobari alternativnog izgleda na posetioce uopšte ne obraćaju pažnju, dok ovi basnoslovno skupu kafu sami za šankom poručuju, čekaju i za sto nose.

Na kraju, iako je ovo debitantska knjiga, teško da bi se moglo naći nešto da joj se zameri. Svakako, roman „Putar i parizer“ upečatljiv je za čitaoce prevashodno zbog svoje sadržine, dok njegova forma nije naročito inovativna, ali ja ipak ne znam da sličan roman koji se bavi sličnom temom na tako prodoran način postoji u savremenoj regionalnoj književnosti. Iako junaci pričaju dijalektom, to nije prepreka za uživanje onih koji njime ne pričaju, a čini mi se da ni lokalna boja ne oduzima ništa od univerzalnosti priče. Štaviše, effortless nazivi poglavlja (površinski značajan pojam pozajmljen iz radnje poglavlja, recimo Vrhnje ili Osam), pa i samog romana, čine mi se izuzetno modernim i zapadnjačkim. Očigledno je posredi jedan svež glas, neopterećen regionalnim književnim nasleđem, osetljiv na kontekst, ali osvežavajuće nepreokupiran istorijom, posledično lišen sentimentalnosti toliko potpuno da ga to odvaja od gotovo svega što se kod nas danas piše i smešta u tradiciju savremene svetske književnosti koja je tek u izgradnji.

Autor: Dunja Ilić
Izvor: booksa.hr