Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Preludijum“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Preludijum“

Uzbudljivu ispovednu prozu podno naslova „PreludijumSlavica Mastikosa je, ne bez osnova, počela stihovima Vladimira Majakovskog posvećenim Sergeju Jesenjinu, kojima je tragično saoznačio najavu sopstvene ovostranosti, razumevajući da je život složenije građe od one koju pojedinačno vidimo, bez obzira na učinak smrti koja sa lakoćom otima potonju reč. U daljem toku pripovedanja autorka se postarala da sentencioznom rečenicom istakne ulogu pisaca u odbrani od zaborava – u čuvanju sećanja na drage i odveć daleke likove koji se u ovom romanu nekom galerijskim poretkom prikazuju, zablistaju i nestaju, upravo, u nedokučivo, budući da „smrt uvek bane nenadano“, a da se, kako kaže autorka, u nekom neprikosnovenom i uporednom toku „život dalje nastavlja“.

Doista, ono što je Slavica Mastikosa u romanu „Preludijum“ zavetovala svom čitaocu majstorski je fabulirano, strukturisano tako da se, bez obzira na složene međuljudske odnose, tragične istorijske događaje, sadržaj ovog romana od prve do potonje stranice čita bez predaha, ne bi li se doprlo do kraja koji, u dosluhu sa mogućom, ili jednom od mogućih, realnosti završava dosezanjem one istine, valjda jedino moguće, za kojom tragaju nekolike najvidnije ličnosti u romanu. Dosezanjem katarze autorka smiruje čitaočevu nepodvojivu tenziju i suočava ga sa neporecivim – da je bio svedok svekolikih mukotrpnosti aktera, do konačnog ishoda, da su se sve pomenute ličnosti našle na životnom proscenijumu u ulogama koje im je život namenio, i da je svaka od tih ličnosti pre silaska sa scene svoju ulogu upečatljivo odigrala.

Manirom iskusnog pripovedača Slavica Mastikosa se vešto oslanja na princip protivrečnosti i dovoljnog razloga u približavanju, pre pojašnjavanju, složenih porodičnih odnosa koji ne retko uvode u stanje apsurda. Osobenim činjenjem, Sonja – junakinja romana, pre jedna od centralnih ličnosti, započinje kažu o ljudskoj slabosti prikazanoj na dan sahrane svog oca Nenada – u trenutku kada su na okupu hajni i nehajni, tužni i ravnodušni, kada se odaje počast odlazećem i počinje odmotavanje složenog porodičnog klupka pri čemu se nemilicom, sledstveno celokupnom životu, nemilosrdno otvaraju davne rane, i nadgornjava nemoć da se definitivno saopšti istina o nekome ili nečemu – ljubavi, mržnji, kajanju, teskobi zbog dogođenog a prećutanog, kada je ljudska patnja najintenzivnija, kada se za to plaća najskuplja cena, kada u pojedincu uzbujaju zlost – pre svega potreba da se poravnaju davni računi i podmire lični interesi, bez obzira na posledice koje uz to slede. U tim slojevima romana Slavica Mastikosa apostrofira Njegoševu filozofemu o „čaši meda i čaši žuči“ kako bi emocionalno svedeno čitaocu predočila sveprisutnost radovanja zbog nastanka jednog i tuge zbog nestanka drugog života koji u istom leglu korenuju.

U tkivo romana autorka je na supstancijalan način inkorporirala i istorijske lomove – dva velika rata koji su označili žrtve i patnju svekolikih, te i nekolikih likova koji se „vide“ u ovoj ispovesti kao patnici iza kojih ostaje trajno nenadoknadiv gubitak. Naročito su za pažljivog čitaoca vidljive i pamtljive ispovesti koje razobličavaju ljudske karaktere u nemilim vremenima, nalik onom koje je usledilo nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, kada su se zbog ideološkog nesaglasja pokrenule kolone proskitanih i poniženih, koje generacijski pamte i naši prostori. U meri koja se može, doduše u naznakama, razumeti i kao svojevrsna opomena oholim i silnim Mastikosa saoznačava i događaje zapamćene tokom Rezolucije informbiroa, kada su stradali i dužni i nedužni, a „klimavo ustrojstvo“ bivše velike države kulminiralo njenim surovim raspadom potkraj prošloga veka, kada su „šizela“ i „smirela“ najavljivale i odjavljivale bestijalnosti svetskih moćnika, u vremenu u kome je svekoliki svet mirno ulazio u novi vek.

Nepodvojivi su i čitaocu naročito prijemčivi oni segmenti Mastikosinog pripovedanja koji se odnose na vreme patrijarhalnih porodičnih odnosa, na ona trpljenja koja su bila svojstvena ženi tog vremena i njenoj ulozi u takvom, čvrstim nitima uvezanom, miljeu, lišenom bilo kakve mogućnosti poricanja, nalik onom koje je posle životnog brodoloma očevom osudom trpela Stamena – „kad ne možeš da rađaš, udaćeš se za onog ko te takvu prihvata“, jer očeva reč se nije poricala, tim pre što su čaršijski abari često bili važniji u donošenju odluka od sudbine potomstva.

Svežinu, ton i senzibilitet kazivanja u ovoj prozi u znatnoj meri određuju autentični događaji, neizmaštana imena pod istorijskim znakom – naročito znamenita imena ruskih imigranata, ljubav koja nadrasta strah od neizvesnosti, modni trendovi, berzanski događaji i psihološka rastrojstva koja su nebrojene diljem sveta ispisivala iz života, ratovi i poratni događaji.

U tkivo romana autorka na nekolikim mestima dotura fantazmagorične fragmente, koliko da naznači ulogu nepredvidivosti ljudskog uma, o čemu u potonjim rečima slovi Vasilisa dok pečati rukopis u kome je povezala prošlost i sadašnjost – „nematerijalno, duševno i duhovno“ ljudskosti u znamen. Okosnicu rešenja svega zagonetnog, čitaoci bi mogli pomisliti, čini traganje za knjigom u kojoj su pohranjeni zapisi o događajima i ličnostima koje se saživljavaju kao tajanstvo minulog unepovrat. Polifonična struktura Mastikosine proze je znatno kompleksnija i u neprestanoj predikciji sve do saznanja da je mati Tarasija u svetovnom životu bila Nastasija, da je „knjigu sopstvenog života ispisala sama“, baš kao i svi mi smrtni, da je „čarobna“ violina konačno došla u prave ruke. O njenom značenju ovde nisam govorio – čitaćete, ali sam pri utisku da sada i ovde pred vama i sam čujem njen čarobni zvuk, leonijski uzvišen od prve do potonje. U reči na kraju – mišljenja sam da je Slavica Mastikosa u ovoj proznoj ispovednici vešto umrežila stvarno i moguće, te da je u maniru najznačajnijih prozaista u savremenoj srpskoj književnosti autentično potvrdila svoj dosadašnji literarni metagram.

Autor: Vidak M. Maslovarić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
ko su pravi gospodari našeg zdravlja 12 novembra promocija knjige gorka pilula  laguna knjige Ko su pravi gospodari našeg zdravlja? 12. novembra promocija knjige „Gorka pilula“
12.11.2024.
Pavle Zelić, magistar farmacije, u svojoj novoj knjizi „Gorka pilula“ vodi nas kroz tajne hodnike farmaceutske industrije, razotkrivajući zločine koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji, ali i u n...
više
istraživanje kaže knjižare su uvek u modi laguna knjige Istraživanje kaže – knjižare su uvek u modi
12.11.2024.
Nedavno objavljeno istraživanje Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da svega 6,6% ljudi koristi internet za kupovinu štampanih knjiga, mnogo se više koristi za dostavu hrane ili kupovinu gardero...
više
aleksandar tešić ne gode mi poređenja sa tolkinom laguna knjige Aleksandar Tešić: Ne gode mi poređenja sa Tolkinom
12.11.2024.
Jedan od najpoznatijih domaćih autora romana epske fantastike i horor žanra Aleksandar Tešić svojim stvaralaštvom odavno je stekao kultni status kod ljubitelja ovog žanra. Trilogijom Kosingas, prema k...
više
vendi mur roman džek i iv nije samo ljubavna priča između dve žene već i saga o prijateljstvu velike britanije i srbije laguna knjige Vendi Mur: Roman „Džek i Iv“ nije samo ljubavna priča između dve žene već i saga o prijateljstvu Velike Britanije i Srbije
12.11.2024.
Poznata književnica govori o svom delu, koje nas vodi u vihor Prvog svetskog rata i kom je tema zabranjena ljubav između humanitarki Vere Houm i Evelin Haverfild. Britanska književnica&nbs...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.