Prikaz romana „Prave Beograđanke“

Igor Marojević se u svojoj prozi nikada nije libio tabu tema, niti rizika, tako da ni „Prave Beograđanke“ nisu izuzetak.

Najpre bi valjalo pomenuti njegovu prethodnu knjigu „Beograđanke“ jer je ona na neki način neophodna za razumevanje ne samog ovog dela već konteksta u kojem je ono nastalo. Naime, „Beograđanke“ su zbirka priča koja se bavi... pa, Beograđankama. No, ključno je to što je ta zbirka doživela izuzetan uspeh ne samo za autora već i za zbirke priča uopšte (neupućenima treba napomenuti paradoks da se i pored činjenice da ljudi danas imaju sve manje vremena, zbirke priča čitaju i kupuju u znatno manjem broju nego romani). Marojević posmatra taj uspeh sa određenom dozom autoironije, i tako i pristupa pisanju novog romana. „Prave Beograđanke“ nisu nastavak „Beograđanki“ niti s njom imaju ikakve veze osim što se bave, takođe, Beograđankama i što u naslovu, takođe, imaju Beograđanke.
 
Stvarne ličnosti

Ovaj roman za polazište uzima ispovesti stvarnih ličnosti, i taj uvodni deo je znatno konvencionalniji nego što bi se to od ovog pisca dalo očekivati, ali već posle nekoliko desetina strana, kada na scenu stupi „pravi roman“, čitalac dolazi do zaključka da je središnji i najobimniji deo zapravo dekonstrukcija uvoda koji je stoga morao biti takav (po čemu taj pristup podseća na pojedina dela Filipa Rota, s tim što Marojević ne odlazi u nekontrolisano ludilo histeričnog realizma, kao što to Rot čini u, recimo, „Sabatovom Teatru“). U romanu je osetna unekoliko suptilnija ironija nego u Marojevićevim ranijim delima, kada je ona često umela da naraste do sarkazma.

U središtu široke galerije likova „Pravih Beograđanki“ nalaze se Aleksandra Rakin, Emilija Raljić, Nina Obradović, Petar Belan (scenarista koji je po mnogo čemu najsimpatičniji od svih likova) i njihove izukrštane profesionalne i lične veze, dok nastoje da pomognu (ili odmognu) nastanak i romana i filma „Prave Beograđanke“. Marojević je otišao korak dalje ovim romanom time što je kao jednog od karaktera uvrstio sebe, a opravdanje za to dakako potiče iz moralne obaveze nakon što je sebi dao za pravo da tuđe sudbine najpre unese u svoje delo a potom ih nadgradi, kako to on i roman žele i zahtevaju, tako da ne bi bilo fer da se i prema sebi ne ponese istovetno (u literaturi su to radili i Bret Iston Elis i Mišel Uelbek, i ironijski otklon prema „samom sebi“ deluje kao jedini ispravni). Autor u ovom delu, kao lik, prolazi onako kako jedino i može proći – a da to, kako smo rekli, ne bude trivijalno – loše. Dok junakinje ovog romana, koje bi trebalo da su fatalne, nisu ništa više do – kako sam naslov naslućuje – pravih ili čak običnih žena. Mnogo više nego što su to junakinje poznate nam iz noar filmova i hard boiled literature. I sve to još više ide u prilog tezi da se Marojević ovim romanom bliži realizmu u svom izrazu.

Lep jezik

Metafiktivni nivo romana je i u sloju koji se u realnom vremenu bavi adaptacijom iste knjige – koju Marojević-lik piše – u film. Dodatna vrednost „Pravih Beograđanki“ je što se mogu iščitavati na više nivoa: na prvom je to zabavan i zanimljiv roman koji se može čitati i na plaži, na nekom sledećem se u njemu pronalazi komentar na savremenu (često silikonsku, površnu i instant) stvarnost u Srbiji, zatim na pitanje pravih Beograđanki i tog tako teškog pojma, koji nemali broj devojaka sebi olako pripisuje (ili mu možda pridaje previše važnosti dok on zapravo ne znači ništa), potom su tu i pomenuti metanarativni slojevi, koji se ne zadržavaju samo na autoru i filmu nego se pružaju i na gotovo alternativnu stvarnost u kojoj jedan njen lik živi, umišljajući da je Toni Soprano.

Roman je pisan izuzetno preciznim i lepim jezikom. U njemu je prisutna odmerena količina stranih, modernih i arhaičnih reči i u dijalozima i u naraciji, i uvek samo kad su one neophodne, a gotovo da nema pasusa ili makar strane bez barem jednog finog detalja, kojima roman ipak nije pretrpan da bi to ometalo prohodnost. U knjizi ima i ljubavi, i seksa, i prevare, i silovanja, i ubistava, i pucnjave, i promene identiteta, ali ništa nije onakvo kakvo bi se očekivalo i opšta mesta izbegnuta su i u radnji i u jeziku.

Na kraju, kad se korice knjige sklope, imamo utisak da smo pročitali krajnje relevantno i moderno delo koje ni po čemu ne zaostaje za najvišim dostignućima svetske literature, a često ih i nadilazi.
 
Autor: Željko Obrenović        
Izvor: Ona Magazin
www.onamagazin.com