Prikaz romana „Poslednja noć u Krivoj Reci“ Džona Irvinga

Androskogin je jedna od velikih drvotransportnih reka u Nju Hempširu, a prirodna snaga njenih voda pokreće točkove radnje novog romana Džona Irvinga. Reka je „dokumentovani ubica“, a knjiga počinje incidentom koji se 1954. godine odigrao u okrugu Kuz, u blizini „ugrožene naseobine“ Kriva Reka – ugrožene zato što u njoj živi popriličan broj osakaćenih drvnih radnika i alkoholičara; ugrožene zato što nema dovoljno žena („obično je to bio uzrok tuča“); i ugrožene zato što je industrija eksploatacije drveta na izdisaju.

Događaj kojim roman počinje je smrt mladića po imenu Ejndžel Poup, koji se utapa prilikom transporta trupaca niz reku: „Ćilim pokretnih klada potpuno je prekrio mladog Kanađanina.“ Već tu nailazimo na prvu misteriju ovog razuđenog i krivudavog romana: zašto je Irving izabrao da svoju knjigu započne ovakvim klišeom? Stotine, možda čak i hiljade, priča o zabitima na severu Sjedinjenih Država počinju upravo ovakvim ili veoma sličnim incidentom.

Deo objašnjenja verovatno treba tražiti u činjenici da su takve nesreće bile uobičajena pojava u transportu drvne građe. Ali čini mi se da pravi razlog leži u Irvingovoj ambiciji da u svest čitaoca prizove asocijacije na svoja prethodna dela. „Poslednja noć u Krivoj Reci“ je puna remodulacija: događaja iz piščevih drugih knjiga (seks iz romana The Hotel New Hampshire, amputacija iz romana The Fourth Hand), događaja iz knjiga drugih pisaca (poput Dejvida Gatersona i Džejmsa Dikija) i elemenata američke književne tradicije vezane za osvajanje Divljeg zapada (progonitelj-osvetnik, sličan, recimo, onom iz romana i filma „Ovo nije zemlja za starce“).

Ova ambicija se odražava koliko na karakter toliko i na žanr romana. Irvingovo delo preispituje fluidnost identiteta, kao i ideju da pojedinac može da prisvoji određeni identitet poput kakve maske (ili uloge) kojoj ni u jednom trenutku neće dozvoliti da ga istinski definiše. Akrobacije koje pisac pritom izvodi – jer ovaj roman se može posmatrati kao performans na temu njegovog ličnog književnog identiteta – više su nego zadivljujuće. Njegova priča nas, kroz pedeset godina trajanja radnje, neprestano upoznaje sa novim verzijama „Džona Irvinga“. Ova metoda nije Irvingov izum: koristili su je, između ostalih, i Pol Teru u romanu My Other Life i Dž. M. Kuci u autobiografskoj noveli „Dečaštvo“ i u još nekoliko dela novijeg datuma.

Iako ličnost pripovedača prolazi kroz najviše transformacija, ni ostali važni likovi nisu pošteđeni iste sudbine dok, kao sa jednog klizavog trupca na drugi, preskaču iz jedne u drugu životnu epizodu. Nijedan od njih nije u potpunosti svestan svoje stvarne prirode, a na čitaocu je da donese sopstvene zaključke. Ejndžel Poup (zapravo Anđelu Del Popolo) nije Kanađanin, već Italijan iz Bostona. Njegova smrt navodi Dominika Bačagalupa (to nije njegovo pravo prezime, a kasnije će promeniti ime u Toni Ejndžel), kuvara u menzi Krive Reke, da se suoči sa izvesnim aspektima vlastite prošlosti: pre svega kada je reč o odnosu sa pokojnom suprugom Rouzi, još jednom Italijankom iz Bostona, i svojim najboljim prijateljem Kečamom, prekaljenim drvosečom koji previše pije.

Uprkos tome što na prvi pogled ostavlja utisak nekoga koga je lako pročitati, Kečam je zapravo najzagonetniji lik u romanu. On je zaista veličanstvena kreacija, nalik nečemu što bi se moglo pronaći u „Poslednjem Mohikancu“ ili nekom sličnom romanu. Kečam priskače u pomoć Bačagalupovima kada Deni greškom ubije Indijanku Džejn, povremenu devojku lokalnog policajca Karla. Karlova nespretna, kreni-stani potraga za počiniocem ubistva pretvara Dominika i Denija u nomade, čiji se pokušaji da pronađu novo mesto za život uvek vrte oko Dominikovog posla kuvara i Denijeve karijere pisca (na kraju će se ispostaviti da on piše priču koju čitamo). U knjizi je dosta prostora posvećeno hrani i razmatranjima o tome šta znači biti pisac.

Lokacije na kojima Dominik i Deni žive poslužile su Irvingu kao privremene stanice u vremenu, oko kojih je izgradio ključne epizode romana. Svaka epizoda kulminira nekakvom krizom, u kojoj treba utvrditi da li ih je Karl pronašao ili ne. Njihove česte selidbe i menjenje identiteta posledica su Kečamove naizgled nepromenljive prirode. Kečam se zapravo menja, ali veoma sporo i nevoljno.

Dominik i Deni se prvo sele u Boston (1967) kako bi pobegli od Karla, a zatim u Vermont (1983), Toronto (2000) i Ontario (2005), gde će doći do konačnog obračuna. Deni jedno vreme provodi u Ajova Sitiju, gde radi kao predavač na kursu kreativnog pisanja Univerziteta Ajove. Roman je pun iznenadnih, proleptičkih skokova, koji nas usred pasusa šalju 10, 20 ili 30 godina unapred. Vi mislite da čitate melodramatičnu scenu u nekoj američkoj zabiti, a onda se pred vama najednom pojavljuje opis rušenja kula Svetskog trgovinskog centra. Ovim zbunjujućim efektom Irving nam poručuje da se čuvamo pogrešnih očekivanja: ovo je svet slučajnosti, nikada ne treba unapred donositi zaključke o onome što će se desiti.

Čini se da se ovaj savet može primeniti i na nacije. „Poslednja noć u Krivoj Reci“ se može tumačiti i kao proročki tekst o neizbežnom postimperijalnom statusu Amerike, što bi objasnilo proleptičke skokove. Mi, nažalost, još uvek ne znamo kakvu alternativu nam budućnost sprema.

Ova knjiga pripada različitim vremenima, ali pre svega ovom našem. Ona označava promenu u predstavi koju Amerika ima o sebi kao nečem posebnom. Kao što je Barak Obama jednom prilikom izjavio: „Verujem u američku izuzetnost, baš kao što pretpostavljam da Britanci veruju u britansku a Grci u grčku.“

Autor: Džajls Foden
Izvor: theguardian.com
Prevod. Jelena Tanasković