Prikaz romana „Ovo niko ne pominje“: Digitalni svet na dlanu

Digitalizovanost je definitivno i sržno izmenila svet. Već sama činjenica da se za jedan dan proizvede i pusti u javnost više informacija nego donedavno za godinu dana ili deceniju, potvrđuje Hegelov zakon da kvantitet prerasta u kvalitet, koji su popularnijim učinili marksisti. Drugim rečima, zahvaljujući ubrzanosti i fragmentiranosti digitalne stvarnosti, ona je postala drugačija od svih ranijih. A kada živimo novi svet, on iziskuje valjanu umetničku, posebno književnu obradu.

Međutim, koliko je poznato, bez obzira na pojedine pokušaje, donedavno nije bio napisan veliki roman o digitalnoj stvarnosti i njenom mestu u savremenom čovečanstvu.

Već iz početnog dela prvog romana američke novinarke i influenserke Patriše Lokvud (1982) primetna je ambicija autorice da odlučno prikaže takvu realnost. Doduše, štivo je znatno drugačije nego što bi se moglo zaključiti iz njegovih prvih stranica, ako ne i iz početne polovine. Reklo bi se da je posredi dnevnik, ili čak zbir blogova bezimene devojke koja se i pored anonimnosti za čitaoce, proslavila postovima u meri u kojoj je pozivana na konferencije o „onlajn“ životu. Fragmentarna naracija vrlo prikladno i verno preslikava brzi svet kratke digitalne komunikacije. Možda je njen izostanak u drugim štivima koja su pokušavala da je prikažu jedan od razloga za njihov kraći domet od ovog romana Patriše Lokvud.

U prvom delu knjige autorica uspeva da opiše ono što je većini korisnika društvenih mreža „na vrh jezika“ ali to ne bi umeli da izgovore: blesak trenutka koji, ako je udostojen beleženja, ima privremenu težinu koja se pojačava reakcijama, bile one ljutite ili oduševljene. U razdoblju proglašene post-istorije i post-smisla, prilikom nastupa je jedino važno ne izazvati ravnodušnost. Pošto je svojstvo velike književnosti da izgovori i uobliči ono što je većini „na vrh jezika“, ili, školskije rečeno, da orazgoveti nove arhetipove, već prva polovina romana „Ovo niko ne pominje“ bi ispunila rečeni zadatak. Samim tim, kao i mogućnost da se široka publika poistoveti sa štivom. Štaviše, činjenica da je društvena mreža na kojoj glavna junakinja naizgled trijumfuje nazvana jednostavno „portal“ obezbeđuje da svaki digitalno opismenjen čitalac zamišlja onu koju koristi: bilo da je u pitanju Fejsbuk, Instagram ili Tviter.

Međutim, tek u svom drugom delu štivo dobija i na dubini nužnoj kako bi njegovi efekti bili trajniji. Brutalno iznenađujući prelaz u naraciji nastaje kad protagonistkinja od majke dobija poruke koje naizgled najavljuju nešto lepo (trudnoća u užoj porodici) a zapravo su predskazanje tragedije: sestra glavne junakinje nosi plod osuđen na retku i vrlo nezgodnu bolest. Glavna junakinja postaje prinuđena na tešnji kontakt sa „oflajn“ životom i na svojevrsnu podvojenost. Deo njene egzistencije, svakako veći no ranije, protiče izvan interneta i tiče se bolnica, straha i razarajuće tuge, a deo ostaje skriven u portalu na kojem neprestano niču milioni pričica i nerazumljivih heštegova a da bezmalo niko ne govori o nečemu što je najznačajnije za njegov lični mikrokosmos. Nekadašnji izvor života i ličnog i profesionalnog identiteta glavne junakinje postaje prostor na kojem se dešava sve osim „ovog što niko ne pominje“. Tek sa patosom tragičke pozadine digitalno opismenjen čitalac uviđa koliko tačno autorka pogađa ono što on nije orazgovetio. Tako nam je Patriša Lokvud podarila možda prvu veliku fikciju o stvarnosti komunikacije na društvenim mrežama i u digitalnom svetu.

Autor: Domagoj Petrović