Na šta vas sve asocira plava boja? More, nebo, ok! Mene na boju unutar Studenice, zatim plavu fazu Pikasa i skoro sve slike Ljube Popovića. I baš, tih dana kada sam bio na izložbi Ljube u SANU, moj fejsbuk poznanik/prijatelj Slobodan Vladušić na fejsbuku je objavio da se u njegovoj majstorskoj radionici krčka nešto plavo! Hm! Šta li je za njega plava boja?
I, evo odgovora... Roman „
Omama“.
Roman govori o diplomatskim danima
Miloša Crnjanskog u Berlinu 1928. godine i „istrazi ili potrazi za nestalim srpskim radnikom“ koju on i fiktivni lik Verulović vode. Hm! Dovoljno? Ne, ovo je ipak mnogo slojevitija i dublja knjiga da bi bila prepričana samo u jednoj rečenici.
U čestim razgovorima o književnosti sa Milenom, primećujem u kojoj meri je je kod nje prisutan Šekspir, na kom je doktorirala. Kada se bavite temeljno naučnim radom tj doktorskom disertacijom, uz dobrog mentora, onda je logično to prisustvo. I upravo to osećam i kod
Vladušića. On je doktorirao na Crnjanskom.
Već na prvih pedesetak stranica osetićete da je „pisac prisutan“ (aludiram na ono od MA „umetnik je prisutan“, naravno.) Iako, tema nema dodirne tačke sa piščevim prethodnim romanom, on ima potrebu da osenčava rečenice sa Kajmakčalanom, kjantiem, patuljcima i polako nas uvodi u skoro trilersku potragu za Milutinom Topalovićem (nema veze ime i prezime sa onim likom i „
Maratonaca“). U toj potrazi, kao dobar režiser koji voli dinamičnu montažu krupnog plana, uvodi razne likove, kako bi dočarao Berlin i vreme dešavanja radnje. Tu ćete sresti, mudro profesorsko „podmetanje“ deci (čitaocima) i Marlen Ditrih, Kleea i Prevera, a Boga mi i Stanislava Krakova (mali doprinos njegovoj rehabilitaciji, to je ovih dana pomalo i moderno!). Naravno, ima tu još značajnih likova koji uramljuju radnju, kao što je Dubravko Sumurdžija (Čikeš – upečatljiv lik koji sam video još kao dete u tv filmu „Ne naginji se van“ Bogdana Žižića u sjajnoj izvedbi Zdenka Jelčića).
U romanu ćete osetiti i Vladušićevo „raspravljanje“ i sa samim Crnjanskim, jer ga je očito imao šta pitati izučavajući ga kroz doktorsku disertaciju, ali i nesumnjiv stav pisca da je Crnjanski naš najveći pisac!
Ispod tog razgovora koji vode Vladušić i Crnjanski na površini, u dubinama priče osećam i jaku dozu piščevog političkog stava. Naime, pre desetak godina bio sam prisutan na jednoj tribini kod prof. Mira Lompara, gde je on, ne baš ubedljivo objašnjavao Crnjanskog stav o fašizmu i fašističkoj Nemačkoj. Za razliku od Lompara, koji je tu vrteo rečenice, malo ih istrzao iz konteksta i na kraju suštinski nije rekao ništa jasno i nedvosmisleno, Vladušić ima hrabrosti da stavi prst u oko Vajmarskoj republici, gde, bar sam ja to tako doživeo i izvinjavam se piscu ako mu to nije bila namera. Berlin u Vladušićevom romanu je grad bluda. Taj mračni i podvojeni svet siromašnih i bogatih, gde sve možete kupiti za pet maraka rađa ili đubri tlo iz koga će izniknuti zlo zvano fašizam. Znači, fašizam je čedo nezrelog i precenjenog vremena! Hrabro sa piščeve strane!
U ovom sjajnom romanu, zvezdani književnički trenuci se dešavaju u četvrtom poglavlju. Tu vidite svu piščevu snagu. U početku vam se čini da čitate Crnjanskog, zatim Tomasa Mana, opet Crnjanskog, a u stvari sve vreme je prisutan Vladušić, samo sada potpuno oslobođen Velikog juriša. Stvarno, te stranice su moćne i rado sam im se vraćao ovih dana već nekoliko puta.
Pre par godina jednom mom prijatelju sam rekao kako mi je „
Veliki juriš“ ostavio sjajan utisak, na šta mi je on rekao: „Ma, znam, sve je to ok, ali znaš Vladušić je malo prepotentan!“ Posle ovog romana Slobodanu Vladušiću mogu reći da slobodno bude još prepotentniji. Ja nemam dilemu, Njegoš je najveći vrh našeg književnog neba devetnaestog veka, Crnjanski dvadesetog, a Vladušić se ozbiljno nameće da to bude u dvadesetprvom!
I tako, ako nekada budem u prilici da sedim za stolom sa Vladušićem, voleo bih da na tom stolu bude i ta boca vina sa crnim pevcem na etiketi. Da, ćutimo! Ili da narušim tu ćutnju pitanjem kako mu je bilo u žiriju NIN-a 2008. kada su se književno dogodila četiri sjajna romana našoj književnosti?! Šteta što ovaj roman neće biti u trci za NIN-a, „Meša“ mu je skoro siguran!
Obavezno pročitajte „Omamu“, omamiće vas!!!
Kada pročitate ovaj roman, onda vam ne preostaje ništa drugo već da ponovo posle njega, pročitate „Seobe“... jer je beskrajni, plavi krug, u njemu zvezda...
Autor: Slobodan Kaličanin