Tarvin Malk ne posustaje. Njemu nikada nije dosadno, kao ni nama koji ga pratimo iz avanture u avanturu. Od prve „
Knjige moći“ do četvrte „
Ostrvo u jajetu“, Tarvin nas vodi kroz fantastični svet magije u kojem se mešaju san i java, kroz lavirinte ulica Petograda, upoznaje nas sa novim neobičnim likovima, ali i životinjama, koje sjajno ilustruje Dušan Pavlić.
U ovom nastavku, šesnaestogodišnji dečak i dalje traga za lekom koji je neophodan njegovoj mlađoj sestri Meoni, oboleloj od furijske groznice. Ista čudna bolest pokosila je i njihovu majku, zbog čega je strah sada veći, ali i želja da se pronađe lek. To je zamalo pošlo za rukom njihovom ocu, najvećem arhivaru u gradu, zbog čega Tarvin sada uzima njegove spise i traga za rešenjem...
Da li će uspeti?
Do tog odgovora moramo prvo dobro da se nasmejemo, iznenadimo, da nešto novo naučimo, da se nauživamo čitajući i polako se približavajući cilju – šestoj knjizi koja će doneti konačno razrešenje. Baš kao kada je reč o nekoj sportskoj utakmici – možemo samo da saznamo rezultat i ko je pobedio, ali nam je od toga mnogo važnije da uživamo u svakoj sekundi vrhunskog meča prateći ga od početka do kraja.
Primamljiv stil pisanja, bogate rečenice, maštoviti nazivi predmeta, ljudi, životinja, duhoviti komentari, mudre misli, čine da ovo višeslojno delo nije samo za decu.
U četvrtom nastavku glavnog junaka zatičemo kako nemo zuri u tavanicu, a njegov očaj oslikava i sama priroda: „Belina koja je ispunila Petograd potpuno se slagala sa prazninom koju je osećao u sebi“. Tarvina muči isto što i u tri prethodne knjige – bolesna sestra. „Moj život je sada isto što i tvoje zdravlje“, kaže joj i nastavlja da traga za lekom. Dokopao se očevih spisa i pažljivo ih iščitava, ali taj posao traži upornost. Ono što je stari arhivar napisao je toliko obimno da predstavlja pravi okean od papira! Crteži, otcepljeni delovi nekih knjiga, čudni i neodgonetljivi zapisi, priče i legende, proračuni i mape... Sve to Tarvin čita i ne odustaje, čak i kada oseti da ga neko posmatra i prati sve vreme.
„Jeza mu je trčala niz kičmu kao iskusna mačka koja se svakodnevno spušta niz zid od loše isklesanog kamena.“
Konstantno napetoj atmosferi doprinosi i Tarvinov osećaj da u svim očevima spisima ima nešto neobično, a da on ne može da utvrdi šta je to. Zato grozničavo nastavlja da čita ne obraćajući pažnju na to da li je napolju dan ili noć. A onda...
„Osetio je blagu vrućicu tog jutra. Opipao je svoje čelo jer toplini u prstima odavno nije verovao kao znaku nečeg neprirodnog. Oni su oduvek isijavali energiju. U temenu mu je igrao mali mermerni vrabac. Pogledao je zatim svoje nokte i primetio da su tu i tamo dobili jedva vidljive šare. Brzo je skinuo tuniku i pogledao unutrašnju stranu mišice. Ugledao je brojne bledocrvene tačkice. Tarvin je stisnuo kapke i izgovorio u sebi: Ja imam...“
Da, baš to što mislimo! Zato jedva čekamo sledeći nastavak,
petu knjigu od planiranih šest, kako bismo saznali da li će Tarvin preživeti, šta će biti sa Mionom, gde su nestale stranice iz Knjige Moći, ali i njegov otac, zašto sanja ljude bez lica, ko je taj čovek kojeg stalno viđa sa obućom od izvrnute kože boje trule višnje, i da li ga neko zaista sve vreme prati...
Autor: Dragana Todorović