Prikaz romana „Oblomov“ Ivana Gončarova: Višeslojno zaveštanje o promeni epoha

Revolucija jede svoju decu, stvara pobednike i gubitnike. Slično je i sa evolucijom, sporom i najčešće neprimetnom promenom koja s vremenom menja i najtvrđe obrasce i karaktere. Ovo je roman o čoveku koji joj izmiče. O gubitniku evolucije koji nije mogao ili hteo – ili ni mogao ni hteo – da joj se prilagodi.

Remek-delo ruske književnosti „Oblomov“ objavljeno je 1859. godine i prati život Ilje Iljiča Oblomova, mladog ruskog aristokrate koji ne voli promene. On živi u Peterburgu, epicentru ondašnjeg društvenog života. Vibracije grada Ilju Iljiča ne dotiču – on ostaje pasivan, ušuškan na divanu koji ih fizički i simbolički apsorbuje. Neuhvatljiv je za grad, ali i grad za njega, što se vidi u posetiocima koji mu dolaze i odlaze, nemajući vremena da mu se posvete. Za Oblomova ljudi oko njega i nisu razlog da se pokrene: „Život, krasan život! (…) Nema ničega ozbiljnoga, što dira u živac. (…) Šta njih vodi u životu? Eto oni ne leže nego tumaraju svaki dan, kao muve, tamo i amo, pa kakva im korist?“

Oblomov tone u tihovanje. Njegova je inercija glas protiv dinamizma okoline, što je središnja tenzija romana. Taj glas je svojevrsna kritika društvenog ubrzanja kao suštine modernizacije. To se vidi kada ga posetilac Volkov napušta, jer mora na još deset drugih mesta. „Obići deset mesta za jedan dan – jadnik! (…) A gde je tu čovek? Našto se on rasparčava i troši?“, reče i zadovoljno se prevrnu na leđa.

Roman je zapaženiji kao kritika ruskog društva i aristokratije koja živi o tuđem radu. Oblomov je poslednji ostatak feudalne klase koju odnosi voda istorije. Obezbeđen prihodima sa porodičnog imanja, obrazovanja stečenog ne radi rada nego radi reda, verovao je da će život ostati miran i predvidiv. Da će, kao kad je bio mali, sluge i kmetovi uvek biti tu. A vremena su se promenila, sluge opismenile, feudalizam nestao. Trebalo je postati preduzimljiv, što su svi oko njega shvatili. A on? Nije čak ni važno je li ili nije bio svestan promena. U oba slučaja ne bi učinio – ništa.

Kritičar Nikolaj Dobroljubov pisao je da je „Oblomov“ slika i prilika tipičnog ruskog života kojim dominiraju pasivnost, rutina i apatija. Danas se roman može čitati i kao svedočanstvo tenzije između večnog ljudskog nemira i patrijarhalnog ideala mirovanja. Ta tenzija je nadnacionalna, čemu svedoči 47 jezika na koje je preveden.

Istorijski, Gončarov povezuje prvu i drugu polovinu devetnaestog veka, nastavljajući tradiciju književnog koncepta suvišnog čoveka koju su započeli Puškin i Ljermontov. To je ličnost svesna da neće ostvariti svoj potencijal, ukoliko ga uopšte i prepoznaje.

Svaka smena epoha smena je društvenih normi. Stare vrednosti nestaju, a nove treba utabati i po njima se ravnati. Oblomov se ravna prema ničim nepomućenom miru i spokojstvu, gde je jedina promena ona iz dana u noć i iz noći u dan. Prema okruženju blagotvornih osoba koje podupiru njegov život. Tako je odrastao među slugama i dadiljama u rodnom selu Oblomovci, čijem je opisu – uz sjajan prevod Milovana Đ. Glišića, začetnika srpske pripovetke o selu – posvećeno deveto poglavlje.

Sile kojima se Oblomov opire personifikovane su u Andreju Štolcu, njegovom uspešnom, obrazovanom i iskrenom prijatelju iz detinjstva. Čitav roman katalog je njegovih neuspeha da Oblomova izvuče iz čamotinje, koju je nazvao oblomovština. Gončarov čitaocu sugeriše poređenje dva lika, dva pogleda na svet i život. Nema naznaka autorovog stava, osim kada opise Oblomova poprska sarkazmom: „… osećao je duševni mir samo u zabačenom kutiću, gde se ne zna za kretanje, ni za borbe, ni za život.“ Uprkos tome, daruje mu pošteno, verno srce koje nepovređeno pronosi kroz život.

Kao zaseban lik se može posmatrati i Oblomovljev krevet, simbol mirne luke koja ga štiti od društvenih bura. Gde god Ilja stanovao, on mu je sklonište od obaveza svakodnevnog života, vidikovac sa kog može da posmatra svet a da u njemu ne učestvuje. To ravnotežno stanje Gončarov ipak naginje nizbrdo. Od prve ka poslednjoj stranici, njegov je smeštaj sve zapušteniji i, kao takav, sve više ogledalo njegovog stanja: „Uzbuđenje i kajanje javljalo se, s godinama, ređe i on se tiho i postupno spuštao u prost i širok mrtvački sanduk ostatka svog života.“

Zašto je ovo veliki roman? Zato što je pisac, kroz lik Oblomova, ovekovečio odnos prema svetu. Njegov strah od imperativa koje nosi prelazak iz feudalizma u kapitalizam danas prepoznajemo kao socijalni anksiozni poremećaj. Žudnju za mirnijom i lepšom stvarnošću danas znamo kao eskapizam savremenog čoveka – kao osećaj nedostatka. On je u stopu praćen otupljenošću i apatijom – nedostatkom osećaja. Danas, u poodmaklom kapitalizmu koji podstiče teške oblike (samo)otuđenja, ove teme su ključne.

Roman poziva da razmislimo o sopstvenom pristupu životu, radu i odgovornostima, da uspostavimo ravnotežu između udobnosti i promene, tromosti i ambicija. Tako je oblomovština stala u rang sa donkihotizmom, hamletizmom i drugim tipološkim pojavama svetske književnosti i kulture. Decenijama kasnije psiholozi će je uvesti u svoje udžbenike i knjige, kao depresiju.

Velika književnost je u dijalektici sa naukom. Katkad je nadahnjuje a, katkad, obrađuje njene principe. „Oblomov“ je ovaj ispit položio sa desetkom.

Autor: Ivan Radanović