Lajonel Šrajver rođena je 1957. u Americi kao Margaret En Šrajver, da bi kao petnaestogodišnjakinja promenila svoje ime u muško, pokušavajući da izgradi svoj identitet. I nije se pokajala. Kada je 2003. godine našla izdavača za roman „
Moramo da razgovaramo o Kevinu“, Lajonel Šrajver je već imala nekoliko objavljenih romana, koji su prošli relativno nezapaženo. Sa novim delom iznenada se našla u centru pažnje,
planetarno. Roman je 2005. dobio nagradu
Orindž, a 2011. je i ekranizovan. Zapaženi su joj i kasniji romani „Svet posle rođendana“, „Toliko o tome“ i „Porodica Mandibl“.
Roman se bavi masovnim ubistvom američkog tinejdžera Kevina Kačadurijana sedmoro njegovih školskih drugova, nastavnice i poslužitelja, promišljeno tempirano nekoliko dana uoči njegovog šesnaestog rođendana da ne bi krivično odgovarao. Kevinova majka Eva, koja je insistirala da sinu dâ svoje jermensko prezime, a ne muževljevo, kako je uobičajeno, dve godine nakon zločina počinje prepisku sa svojim mužem, s kojim očigledno više ne živi na istoj adresi.
Pisma su fascinantna potraga za sopstvenom krivicom i odgovornošću, poštena vivisekcija muževljevog i njenog roditeljskog kreda, njihovog uzajamnog odnosa i roditeljske prakse. U toj minijaturnoj, isprva atomskoj porodici, videćemo koji roditelj ima ulogu dobrog a koji lošeg policajca. Opisujući razgovore sa svojim još uvek maloletnim sinom koga redovno posećuje u popravnom domu, pravi komparaciju sa drugim maloletnicima, mlađim i starijim, koji su u američkim školama izvršili masovna, planirana ili nasumična ubistva svojih vršnjaka, zato što Kevin razmišlja o tome i pozicionira se u marginalnom univerzumu mračne ali neporecive slave.
Ko je kriv i odgovoran za gnusno delo? Za zločin koji je promenio život tolikim pojedincima, porodicama, zajednici idiličnog i dobrostojećeg američkog predgrađa, ali i siromašnim i radničkim četvrtima, čitavoj zemlji? Koji se iz godine u godinu ponavlja sve apsurdnije i bolnije. Da li je u pitanju vršnjačko nasilje, odgovornost roditelja, agresivnost oca, majke, razne skrivene traume, pedofilija, incest, ili pak iskonsko zlo u samom Kevinu? Da li je jedinka rezultat vaspitanja, socijalizacije, genetike ili sociopata od rođenja, ničim neizazvana?
Eva Kačadurijan ulazi u epicentar svog životnog zemljotresa, brodoloma, i kao u crnoj rupi sve izokreće naopako, iskrena do srži, pišući svom mužu, sve one sitnice i krupnice koje mu je podižući Kevina prećutala. Kako se to razlikuje od poricanja krivice roditelja maloletnog ubice iz „Ribnikara“, koje bi trebalo „osuditi“ na čitanje ovog izvanrednog introspekcijskog romana, remek-dela američke moderne književnosti, jednom mesečno, 12 puta godišnje, doživotno.
Kakvo je turobno mesto postao ovaj svet, a svako od nas, pomalo doprinosi stvaranju ove apokaliptične slike. Na to nam ukazuje Šrajverova, opisujući roditeljske neformalne interesne grupe i zajednice, te izlive besa u kojima štite svoje mladunce, napadajući tuđe, uverljivo i autentično, da se čitalac zapita ima li autobiografskih elemenata u romanu. A nema ih, jer Lajonel Šrajver nije majka. Samo u literaturi.
Najlakše je sa stanovišta društva pronaći krivca u roditeljima deteta ubice. Jedno je ritualno oprati ruke i pronaći žrtvenog jarca koji će krotko i nemušto istrpeti greh pojedinaca i zajednice, a drugo je pročitati seciranje leša Evinog života od Lajonel Šrajver. Koje leči.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres