Prikaz romana „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“: Višestruka subverzija

U svom trećem romanu „Kratka povest sedam ubistava“ Marlon Džejms (1970) je isporučio možda i jedinu temu iz rodne Jamajke koja je mogla u većoj meri zainteresovati anglosaksonsko tržište: temu atentata na Boba Marlija. To što ju je, međutim, obradio u ruhu fantastike, i što je postao prvi Jamajčanin koji je dobio Bukerovu nagradu, već je nosilo značajne elemente subverzivnosti. Koji su se nastavili i produbili dosadašnjim knjigama njegove zacrtane trilogije Mračna zvezda.

U prvom delu troknjižja „Crni Leopard, Crveni Vuk“, Džejms je uveo afrički kontinent u epsku fantastiku kao njen opšti okvir. Autor je podrio žanr i unoseći u njega znatne naslage detektivskog romana, čime je unapred izbegao glavne moguće primedbe većine čitalaca koji nisu upućeni u epsku fantastiku, a tiču se srazmernog viška opisa krajnje izmaštanog sveta i nedostatka akcije unutar obimnih štiva. I dok je u uvodnoj knjizi trilogije pisao o potrazi protagoniste Tragača za nestalim dečakom, pri čemu je junakinji Sogolon dao ulogu antagonistkinje, u nastavku „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ Džejms višestruko obrće rukavicu. Dočim je prvo delo troknjižja fokusiralo brutalnost čovečanstva, drugo se usmerava na otpor, pobunu. O akciji potrage sada čitamo iz Sogolonine perspektive, koja je znatno drugačija od Tragačeve. Kao što su, uostalom, i oba glavna junaka. Ona se prikazuje kao Mesečeva Veštica, okrutno biće koje je, za protagonistu prethodnog Džejmsovog romana, vredno da bude izbrisano sa lica Zemlje. Međutim, prema merilima žrtava patrijarhata, što je i sama Sogolon počev od detinjstva, ona je vredna naklona i poštovanja.

Kako god da se okrene, veštica je žena koja ima moć. Sogolon će je iskoristiti da se, kao i mnoge njene istomišljenice, pobuni protiv muškaraca koji zloupotrebljavaju patrijarhalno ustrojstvo protiv njih, a u kakve spada i sam Tragač. Praktično, Marlon Džejms koristi epsku fantastiku da kroz njegove kanone napiše diskretno profeministički roman.

Žanr je i ovog puta i literarno podriven, ali manje kroz elemente krimića, a više posredstvom književno dubljih strategija nego u „Crnom Leopardu, Crvenom Vuku“. Džejms se poigrava opštim mestima žanra da bi čitaocu podario jedno putovanje bez cilja, završetak štiva koji to nije u najdoslovnijem smislu reči i likove koji se suprotstavljaju ulozi klasičnih junaka. Uzvratni ulog je najknjiževniji mogući i pripremljen je već u prvoj knjizi trilogije, dok je ovde sasvim zaokružen. Naime, ako su tačne teorije po kojima ono što autor najviše potpisuje imenom i prezimenom jeste njegovo kreiranje sopstvenog jezika, Džejms je izvrsna paradigma toga. Njegov nenormatizovani govor prerasta u fascinantan dijalog koji se izruguje ne samo uvreženim predstavama Zapadnog čoveka o tome kako bi njegov jezik govorio neki došljak iz najtoplijeg kontinenta, obrćući te predrasude naopačke, već ismeva i gramatička pravila standardnog američkog engleskog, da bi svojim oblikotvornim moćima uneo znatne nanose poezije u epsku fantastiku koja gotovo da više to i nije. Tako je Marlon Džejms u romanu „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ iskoristio sopstvenu zavidnu poziciju u književnom svetu da u uticajnom ruhu obogati popularan žanr najknjiškijim mogućim i ideološki progresivnim sredstvima.

Autor: Domagoj Petrović