Prikaz romana „Mali ljudi“: Sve prednosti i odstupanja od nastavka klasičnog romana

Postoji priča o tome kako je Luiza Mej Olkot, želeći da doskoči izdavačima (koji su je, tokom prethodne saradnje, uslovili pisanjem „knjige za žene“), a ohrabrena uspehom svog najčuvenijeg dela „Male žene“ (Little Women), dala sebi potpunu slobodu sa posrednim nastavkom sage o jedinstvenoj heroini Džo Marč. Istina je da se ta vrsta olakšanja usled stupanja na „svoj teren“ ne tako malo primećuje dok čitate njegov prvi tom (postoji i drugi, završni, zove se zove „Džoini dečaci“ i objavljen je 1886). S druge strane, didaktičnost u spoju sa toplinom prethodne knjige nije izgubljena, uglavnom služeći u korist, ali negde i prilično na štetu samog romana.

Priča romana „Mali ljudi“ se nastavlja otprilike deset godina po završetku „Malih žena“, tačnije, njihovog finala nazvanog „Dobre supruge“. Džo Marč, sada gospođa Ber, na kraju te knjige nasleđuje tetkino imanje i ostvaruje san o pokretanju neke vrste privatne vaspitno-obrazovne ustanove za dečake (i poneku devojčicu). Zajedno sa suprugom, profesorom Fridrihom, uspela je da od Plamfilda stvori utočište mnogim siromašnim, napuštenim, po preporuci ili rodbinskim vezama pristiglim dečacima od osam do četrnaest godina. Pridržavajući se sopstvenih metoda razvijanja duhovnih, intelektualnih i fizičkih potencijala, Berovi se trude da svaki od njihovih (jer zaista ih prihvataju kao sopstvenu decu) pitomaca dobije sigurnu osnovu za stasavanje u dobrog čoveka. Tako postavljenom, donekle idealističkom zadatku i posmatranju njegove realizacije tokom pola godine, posvećena je osnovna radnja.

Malu zajednicu pored posluge i članova porodice (to su još Fridrihovi već odrasli nećaci Franc i Emil, kao i sinovi koje ima sa Džo, sasvim mali Rob i Tedi) čine polaznici privatne škole. S obzirom na to da nisu svi ravnomerno zastupljeni u priči i deskripciji, najviše pažnje je posvećeno ozbiljnom „knjiškom moljcu“ Demiju (Džoin sestrić, sin najstarije od sestara, Meg), neobuzdanom Tomiju, pridošlicama Netu i Deniju, te devojčicama Dejzi (Demijeva bliznakinja) i Nen. Njihovi portreti su najrazrađeniji, dok se ostala deca svode na prilično stereotipne dominantne crte, u pojedinim slučajevima čak izrazito diskriminišuće: grbavi Dik, smotani Ned, Džordž „Alavko“ (ovde je sve jasno već iz nadimka), Bili koji je posle preforsiranosti učenjem zapao u nekakav oblik mentalne zaostalosti…

Takođe je primetno da i pored načela jednakosti kojim se škola rukovodi, postoje izrazita neravnopravnost i otvoreno, štetno favorizovanje pojedinaca. Kao po pravilu, naknadno uključeni članovi su „neobični“ (ulični svirač Net Blejk, osetljivo siroče čijim dolaskom i počinje priča; problematični Deni; „nevaljala“ Nen slična nekadašnjoj Džo), pa se njihove osobine po kojima odstupaju od prihvatljivog proseka nastoje ispraviti uticajem drugih, kontrastnih primera. Za Džo i Frica, „muževni“ dečaci su simpatičniji od osećajnih, a „male žene-domaćice“ ili „princezice“ dopadljivije od neobuzdane Nen. Poslednje naročito čudi, imajući u vidu Džoinu karakterističnu narav koja se, čak i kod odrasle osobe uozbiljene ulogama supruge, majke i vaspitača, često iznova ispoljava u nekoj situaciji ili reakciji.

Što se likova iz prethodne knjige tiče, epizodne pojave ostvaruju Džoini roditelji, sestra Meg, a pre svih Lori, čija mala kći Bes često na kraće vreme i boravi u Plamfildu. Ako je Ejmi Marč bez dvoumljenja najnegativnija od sestara, njena „vilinska“ kći predstavlja još drastičniji primer razmaženosti koju tetka ne samo što ne pokušava da suzbije već iz nekog razloga veruje kako može imati pozitivan uticaj na dečake. Besino svesrdno podržavano ponašanje kraljice kojoj se čitava kuća mora prilagođavati dokle god je tu, nikako ne deluje simpatično, još manje ispravno. Nažalost, ovo je tek jedan od primera koji, posebno u današnjem kontekstu, teško prolaze neprimećeni ili dobro dočekani.

Najdrastičnija epizoda te vrste odnosi se na jedno od pretposlednjih poglavlja, pod naslovom „Damon i Fintija“, a koje se bavi svojevrsnim istražnim postupkom usled krađe, dajući prilično gorak uvid u snagu predubeđenja i suštinski nepravičnog tretmana osumnjičenog. Značajno bi bilo i uporediti statuse tri devojčice (Dejzi/Nen/Bes) kao različitih principa ženstvenosti u razvoju, Lorijevo nepromenjeno i neskrivano osećanje prema Džo (izvor večitih neslaganja čitalačkih opravdanih očekivanja i autorkinog inatnog rešenja), a ponajviše šokantni Denijev opis hodočasnika izrečen na večeri povodom Dana zahvalnosti („…pobili (su) sve Indijance i obogatili se. Besili su veštice i bili su veoma dobri.“).

Značajan je koncept škole, pa i samog romana, zasnovan na cikličnoj postavci vremena prema sezonskim radovima – ali i samoj metafori žetve, primenjenoj na kultivisanje mladih duša i ubiranje plodova njihove emancipacije. Džo i Fric su svim srcem predani plemenitoj misiji, pa iako njihova rešenja danas bez sumnje izgledaju prevaziđeno, diskutabilno, negde i zaista šokantno, iskrenost usmerenja ne može biti dovedena u pitanje.

Za razliku od „kućne“ fokusiranosti priče o sestrama Marč, ovde je sve osmišljeno u pretežno avanturistički-obrazovnom maniru. Pratimo nestašluke dečaka, prestupe i posledice, bekstva i pokajnička vraćanja, slogu i povezanost sa svakim od članova kolektiva. Pripovedanje Olkotove je i dalje prisno, zanimljivo, sa upadljivom radošću igre koja je istovremeno podučavanje i slanje poruke. Raniji junaci, sada već odrasle ličnosti, još poseduju crte koje ih vezuju za svoje staro „ja“, njihov razvoj je dosledan i osećaj bliskosti kod čitaoca samim tim nepromenjen.

Dečaci upoznaju strah, tugu, gubitak (smrt Demijevog i Dejzinog oca), prve simpatije, ambicije, priče radnika Sajlasa, velikodušnost teče Lorija, Berove parabole i Džoinu majčinsku ljubav.

Osnovna poruka priče o Džoinim dečacima odiše čovekoljubljem, prihvatanjem i verom u moć obrazovanja da svakome obezbedi svetliju budućnost, iznoseći na površinu ono najbolje u nama. Supružnici Ber kombinuju, za svoje vreme, dosta progresivne metodičko-pedagoške pristupe, sa načelima hrišćanske plemenitosti, časti, poštenja. Uprkos na trenutke preterano moralizatorskom tonu i zastarelim didaktičnim shvatanjima, roman iskupljuju izvesne pojave kao što je „zločesti“ Deni ili epizode poput napetog izleta sa nestankom Nen i Roba. Kontinuitet ostvaren kroz lik Džo ostavlja dojam zaokruženosti i prisnog obraćanja čitaocima, dok avanturistički podzapleti unose svežinu i dinamiku. Iako nije dostigao popularnost niti kultni status „Malih žena“, nastavak priče o članovima porodice Marč predstavlja zabavan i značajan trag ideja, pojačane stvaralačke inspirisanosti i dalekovidosti Olkotove, pomešanih sa vernošću određenim tradicijskim obrascima.

Autor: Isidora Đolović
Izvor: sinhro.rs