„
M. Čovek proviđenja“ je drugi tom tetralogije
Antonija Skuratija (1969) o Benitu Musoliniju, započete romanom „
M. Sin veka“. Značajni i ugledni italijanski autor nastavlja gde je stao u početnom delu četvoroknjižja: u 1925. godini „M. Čovek proviđenja“ pokriva period između te i 1932. godine. Duče je postao najmlađi predsednik vlade u istoriji svoje države i glavni čovek sledećeg koraka fašističkog projekta mešanja imena
Benito Musolini sa značajem celokupne italijanske istorije. Bio je spreman da za potrebe takve ideologije uništi demokratski sistem i u potpunosti preustroji društvo.
„M. Čovek proviđenja“ ispunjava, između ostalog, bitan preduslov vrhunske savremene istoriografske proze da ne govori samo o prošlosti nego, posredno, i o sadašnjosti, a u najboljem slučaju i o budućnosti. Skurati kao da je romanima o Dučeu predvideo dolazak neofašističke političarke Đorđe Meloni na čelo Saveta ministara Republike Italije. Istina, ona je došla na vlast posredstvom izbora, dok je njen mogući idol nasilnim sredstvima od jedne demokratske monarhije, uz podršku Viktora Manuela Trećeg, napravio totalitarni režim.
Dok se prvi Skuratijev tom „M. Sin veka“ završavao pričom o fašističkom ubistvu socijalističkog lidera Đakoma Mateotija, nova knjiga počinje protestima opozicije povodom ovog zločina. Vlast je promptno reagovala nizom silovitih mera. Samo za dan Kongres je odobrio preko dve hiljade trista Dučeovih dekreta, a samo za četrdeset osam sati ministar unutrašnjih poslova zabranio stotine opozicionih političkih entiteta, naredio prisluškivanje preko šeststo telefonskih mreža i pretres isto toliko – i više – kućnih ognjišta i zatvorio gotovo četiri i po hiljade javnih mesta. U isto vreme zabranjivane su i opozicione novine i masonerija, raspuštena je Socijalistička partija kao i sve organizacije koje su se opirale fašizmu, dok je preko sto dvadeset diputata izgubilo zvanje poslanika. Malo-pomalo, institucionalni prerogativi Krune su smanjeni, štrajkovi zabranjeni, stvoreni su fašistički sindikati, a biračko telo počelo je da služi samo da ratifikuje odluke nove vlasti.
Novina koju unosi drugi Skuratijev tom tiče se kolonijalnog rata koji su Italijani vodili na libanskoj teritoriji. Autorovim doslednim realizmom, ti strašni događaji daju možda i najverodostojnije delove knjige. Posebno plastično opisan je general Gracijani, guverner Libije i ključni čovek za imperijalistički ekspanzionizam. Autor posebnu pažnju obraća i na druge sporedne likove: Dučeovog brata i poverenika Arnalda i ostale njegove ljude od poverenja, fanatičnog siledžiju Farinačija, lojalnog i nesrećnog Augusta Turatija ili krajnje živopisnog Kvinta Navaru, Musolinijeve ljubavnice i kćerke…
Kao ozbiljan pisac savremene istoriografske fikcije, Skurati nije pristao da se slepo potčini potvrđenim faktima, nego se latio zadatka prodiranja u privatne, pa i intimne sfere ljudi o kojima piše, ma koliko ove nevidljive prostore ispunjavao polazeći od logike dokumentarnih izvora. Zahvaljujući pripovedačkoj slobodi, priča dobija na maštovitosti i zanimljivosti i uveliko nadilazi puku hronicističku funkciju. Skurati je najefikasniji upravo dok dopunjuje istorijske beline i daje svojim likovima boju, miris i ukus. On to postiže pridajući transcendentalnu dimenziju i njihovim sitnim postupcima. Dokaz za rečeno jeste u tome što iako roman implicitno kritikuje fašizam, ma koji čitalac može uživati u knjizi nezavisno od svog ideološkog opredeljenja. Jer Skurati je umetnik čiji Musolini nije ona poznata istorijska figura, nego maštena osoba od krvi i mesa prema kojoj se, zahvaljujući autorovom umeću, može osetiti zbunjujuća empatija dok ona voli, pati ili se koleba. Kao i prema praktično svim likovima ovog slojevitog romana.
Autor: Domagoj Petrović