Prikaz romana „Grad kao Alis“: O herojstvu običnog čoveka

Roman „Grad kao Alis“ je (između ostalog) romantični klasik Nevila Šuta. Objavljen je 1950. godine i prikazuje diskriminacije i predrasude iz vremena u kome je nastao, ali je ujedno i moćna knjiga o pametnoj, snažnoj i snalažljivoj mladoj ženi. Ukoliko ne želite da naletite na spojler, nemojte čitati sinopsis radnje koji sledi u narednom pasusu – ali ne brinite, neću reći ništa što se već ne može zaključiti iz onoga što piše na koricama knjige.

Ovaj roman se zapravo sastoji iz tri priče. Džin Pedžet, mladoj ženi koja živi u Engleskoj nakon Drugog svetskog rata, ujak ostavlja mnogo novca. Nakon nekog razmišljanja ona odlučuje da iskoristi deo ovog novca za izgradnju bunara u jednom selu u Malaji. Ona priča svom advokatu zašto to želi da uradi, a priča o ovom razdoblju njenog života koji je provela kao ratni zarobljenik čini prvi deo knjige.

Drugi deo je ljubavna priča. Dok je bila u Malaji, Džin je upoznala australijskog vojnika Džoa Harmana i oni su se zaljubili jedno u drugo – ili je to bio veoma ozbiljan flert. Džin misli da je Džo umro u Malaji i, kada sazna da je on živ, odlazi u Australiju da se sretne s njim i otkrije da li možda može da se dogodi i prava romansa između njih. Ovde se krije zlatna prilika da se onesvestite zbog Džoa Harmana i da plačete od smeha zbog Džininih problema sa sarongom. Pošto ću uglavnom pisati o Džin, dozvolite mi samo da kažem da bi mi Džo, kada bi prestao da koristi uvredljive rasističke izraze na pet minuta, bio jedan od najomiljenijih heroja iz ljubavnih romana – on štiti Džin, ali je nikada ne potcenjuje, rizikuje život da bi joj dok je u Malaji nabavio sapun, lekove i hranu, zna da ne znači ne, i misli da je sjajno što je Džin ambiciozna poslovna žena. Ukoliko volite koncizne heroje, on će za vas biti onaj pravi.

Ukoliko kažem da Džo i Džin priznaju da su zaljubljeni jedno u drugo, to neće biti pravi spojler. Jedina prepreka njihovoj sreći je Vilstaun. Džo vodi ranč u Australiji, a taj grad, koji mu je najbliži, doista je grozan; Vilstaun je samo bleda senka grada u unutrašnjosti koji Džin povremeno posećuje (taj grad je upravo „Alis“ iz naslova knjige). Džin ne želi da Džo napusti posao koji voli i, istini na volju, zaista ne želi da živi u Vilstaunu. Njeno rešenje je: „Moramo učiniti nešto u vezi sa Vilstaunom.“ Na kraju krajeva, ako Alis može da bude mesto pogodno za život, zašto to ne bi bio i Vilstaun? Sve ovo se dešava u trećem delu knjige. Džin je pametna, ima novca za ulaganje, ima viziju i već je preživela mnogo toga kao ratni zarobljenik. Vilstaun neće moći da se bori protiv nje, a Džo ne samo da je podržava u njenim nastojanjima nego misli da je ona apsolutno sjajna upravo zbog njih (i on je tu u pravu).

Ovo nije obimna knjiga, ali u sebi krije toliko toga. Mnogi delovi su neverovatno tužni. Džin je zarobljena zajedno sa još nekim ženama i decom. Pošto ne postoji logor za žene, primorani su na marš preko cele zemlje. Više od polovine njih, uključujući i velik broj dece, umire i to je apsolutno užasno. Ovaj deo priče čini podnošljivim neverovatna otpornost preživelih i taktika koju Džin koristi da konačno zaustavi marš i napravi neku vrstu sigurnog utočišta za preostale zatvorenike. Džin ne može da izvede čudo, ali je veoma dobra u iskorištavanju prilika.

Ovaj roman je i priča o izlečenju – Džin se posle rata oseća „kao starica“, a kada sazna da je Džo Harman živ, i ona ponovo počinje da se oseća živom. Džo i Džin su kao par dirljivi, slatki, seksi i veoma smešni. Ovo je takođe priča u kojoj su na veoma snažan način oslikana mesta – London, Malaja i Australija prosto oživljavaju na stranicama. Ovo je kratka knjiga puna živopisnih trenutaka.

Svaki put kada pišem recenziju starije knjige, moram da se pozabavim i pitanjem rasizma. U ovoj knjizi ima likova koji su belci (uglavnom Englezi i Australijanci), Malajci, Japanci i Aboridžini. Iako likovi u knjizi često koriste rasističke termine, poruke knjige su prilično složene. Džo stalno koristi izrazito rasističku reč sa potpunom ležernošću. Ova knjiga je zbog mnogo toga potpuno rasistička, a opet, zbog nekih drugih deluje veoma progresivno. Evo nekoliko stvari koje su prilično napredne za 1950. godinu:

– Džin preživljava u Malaji jer je naučila jezik, poštuje njihovu kulturu i usvaja mnoge navike Malajaca koje joj život čine mnogo lakšim i komfornijim. U romanu je ovo često naglašeno, a belci koji nipodaštavaju Džin zbog njenog prilagođavanja situaciji prikazani su kao budalasti.

– Džin dopušta da Malajke dizajniraju bunar. Ona iznosi svoje ideje, ali se zatim povlači i pušta ih da shvate šta će najbolje odgovarati njihovim potrebama. U današnje vreme mnoge humanitarne agencije još uvek imaju problema s ovim osnovnim konceptom.

– Ovo je delom i priča o tome kako su Japanci tretirali ratne zarobljenike u Drugom svetskom ratu i opisana su mnoga zverstva. Međutim, likovi Japanaca su opisani kao individue, kao ličnosti koje imaju vlastite motive, jer „u okviru svoje dužnosti, japanski vojnici bili su humani i predusretljivi“.

– Džin nije revolucionaran lik. Ona ne ukida segregaciju u Vilstaunu. Međutim, ona je nepokolebljiva u svojoj nameri da ukoliko ne može da usluži Aboridžine u svojim poslastičarnicama, onda mora da izgradi posebnu prodavnicu za njih. „Ne možemo ih izolovati“, kaže ona, zbog čega će je mnogi kritikovati.

– Džin pravi pogrešne pretpostavke o Aboridžinima koje usput upoznaje, ali na kraju knjige postoje nagoveštaji da ih je ipak bolje upoznala. Ona bolje razume ženu koja se udala za belca i koja ne može da podnese rastanak od svog mačeta (Džin pretpostavlja da je žena detinjasta, ali nakon što provede noć bez Džoa, ona shvata da je žena usamljena). Kada Džin ne uspeva u potpunosti da razume nekog Aboridžina, ona ne misli da je ta osoba glupa i ne krivi je zato što govori snažnim naglaskom – ona krivi sebe zato što se nije dovoljno asimilovala kako bi tu osobu u potpunosti razumela.

Nevil Šut je u manjoj meri zasnovao lik Džin na ženi koju je upoznao, koja je nešto slično doživela na Sumatri. Njegova prijateljica, supruga Dž. G. Gejsel-Vonka, marširala je sa bebom u rukama skoro 2000 km kroz Sumatru pod sličnim okolnostima. On je ukratko ispričao njenu priču u pogovoru knjige „Grad kao Alis“. Prema podacima iz fondacije Nevil Šut, sam Šut je pogrešno shvatio priču, jer su ovu grupu žena transportovali sa jednog mesta na drugo. Bez obzira na to koja je verzija tačna, snažna, otporna i duhovita ličnost gospođe Gejsel ostavila je ogroman utisak na pisca.

Lik Džoa je delimično zasnovao na Herbertu Džejmsu „Ringeru“ Edvardsu, australijskom vojniku koji se borio u Malaji, koga su mučili na Burmanskoj železnici i koji je za dlaku izbegao pogubljenje.

Ovu knjigu sam pročitala na desetine puta i svaki put je drugačije doživim. Kada sam je nedavno ponovo pročitala, bila sam zapanjena složenošću rasizma i koliko bezuslovno Džin i Džo prihvataju jedno drugo. Kada su zajedno, veoma su smešni, i postoji sjajna hemija između njih dvoje. Oni odlučuju da neće pokušati da promene jedno drugo, iako bi oboje pristali na to. U potpunosti veruju jedno drugom, nadopunjuju jedno drugo i imaju odličan seks (što je samo nagovešteno), zbog čega ih mnogo volim.

Šutove knjige nisu ni revolucionarne niti vizionarske. Njega kao autora zanima herojstvo običnog čoveka. Njegove knjige često počinju prilično dosadno – roman „Grad kao Alis“ počinje opisom života advokata u Londonu, ali verujem da on to radi namerno, kako bi pokazao da heroji dolaze iz najobičnijih sredina i okruženja. Sama Džin sebe ne smatra heroinom, uprkos tome što je spasla sedamnaest života. „Ja sam samo činila ono što bi učinio svako“, ona govori osobi koja joj se divi, a ta osoba joj odgovara: „Možda je tako, ali činjenica je da ste vi to učinili.“

Autor: Keri S.
Izvor: smartbitchestrashybooks.com
Prevod: Kristijan Vekonj