Prikaz romana „Gospođica Šanel“

Ovaj omamljujući istorijski roman o francuskoj kreatorki Koko Šanel je poput susreta Edit Pjaf i junakinje dobro primljenog i neodoljivog romana Marije Duenjas „Vreme između štepova“.

Poput Pjafove i Šanelova se rodila u siromaštvu i podigla ju je žena koja joj nije bila majka. Postala je pevačica balada u očajničkom pokušaju da umakne nemaštini i postala je čuvena i samostalna žena u Francuskoj pre Drugog svetskog rata. Poput Duenjine glavne junakinje i ona zarađuje kao krojačica i započinje veze sa nekim od vodećih ljudi Nacističke Nemačke, da bi se nakon rata opet dočekala na noge.

Koko Šanel, barem u ovom predstavljanju, nije žena koju je lako voleti, ali jeste žena koja zaslužuje poštovanje, čak i ako je pokreće čista ambicija. Po svojoj prirodi ona je borac i preduzetnik, osoba koja je bila uzor ženama svoje ere koje su želele da žive samodovoljne živote slobodne od muške dominacije. Imala je neponovljiv osećaj za eleganciju i postala je neuobičajeno bogata zahvaljujući svojoj originalnosti i odvažnosti. Ko može da zaboravi Šanelov kostim, crnu prošivenu ručnu torbu ili „malu crnu haljinu“, a da ne spominjemo Šanel No.5?

S druge strane, bila je ovisna o drogama, seksu i želji da uvek bude po njenome. Ona je, takođe, bila u dosluhu sa nacističkim režimom da bi ispunila vlastite ciljeve i prema ovoj pripovesti nije je potresao fanatični antisemitizam njenih prijatelja i ljubavnika.

Ovo je dobro utemeljen i vešto ispričan istorijski roman koji čitaocu pruža zadovoljstvo na mnogo nivoa. On je, kako je to kazao jedan kritičar, „bogato osmišljen“ roman  koji nam verodostojno govori o složenoj ženi.

Gortner je očito obuzet svojom temom i ne štedi ni na čemu dok pripoveda svoju epsku priču. Dok to čini on nam daje dobar uvid u psihu legendrane žene, otkrivajući nam podjednako njene sumnje u samu sebe i strahove, ali i njeno nehajno upuštanje u mahinacije koje su joj obezbedile uspeh. Može se reći da je on jedan od mnogih muškaraca koje je ona očarala, čak i posthumno.

„Nisam bila zadovoljna svojim životom“, Gabrijela „Koko“ Šanel je jednom rekla, „pa sam ga kreirala.“ Poput njenih oslobađajućih modnih kreacija, tako lišenih stega, bio je to život insiprisan preuzimanjem rizika, vizijama slobode i ispunjen prefinjenim bogatstvom.

Imala je pomoć. Ona je dolazila od mnogih muškaraca koji su je obožavali, ali niko nije više voleo Koko od Artura Kepela, imućnog Britanca, koga je ona oslovljavala po nadimku Dečko. On je postao ljubav njenog života i njegov gubitak u automobilskoj nesreći, nakon mnogo godina koje su proveli zajedno, gotovo je uništio.

Ali Koko se sabrala, bacila se na posao i ponovo je stvorila sebe, a to je nešto što je morala da učini više no jednom tokom svog života. Tokom tog procesa nagomilala je bogatstvo, takmičila se sa modnim zvezdama poput Skijaprelija, i kretala se u raznolikom društvu ‒ od ruske kraljevske porodice do Vinstona Ćerčila.

Ratne godine Koko je preživela u Parizu, zatvorivši najveći broj svojih radnji i izgubivši mnogo novca. Kada joj je zapretilo hapšenje zbog njene povezanosti sa njenim ljubavnikom Nemcem ona je pobegla u Švajcarsku, gde je i živela tokom 10 godina. Nakon povratka u Pariz 1954, njena slava i moda su uvenule, a u Evropi se na modni tron uspeo Dior. Spasio je američki magazin „Vog“, koji je njene nove radove smatrao intrigantnim i pomogao joj da vaskrsne svoju reputaciju u inostranstvu a kasnije i na međunarodnom nivou.

Koko Šanel je umrla 1971. u 87.godini, u svom apartmanu u hotelu „Ric“ u Parizu. Njene poslednje reči bile su „Znači tako se umire“. U njenom slučaju zloglasna Koko Šanel mogla je da izjavi „Znači tako živi onaj“ – ko se usudi.

Izvor: nyjournalofbooks.com
Prevod: Jelena Lonić